Марко Јовић

Оглас за посао! Хм….па и није нека тема за расправљање, зар не? Нарочито не на блогу који је посвећен адвокатури. Са друге стране, данас би могла да се поведе расправа о општем квалитету значајнијих правних акта (пресуда, оптужница итд.) а камоли о огласима за посао. Ипак ја мислим да можемо да се сложимо око следећег: Од огласа за посао и сличних докумената почиње нека елементарна корпоративна култура, а та култура је бојим се угрожена, а када је она угрожена , угрожена је и адвокатура….па макар она била и корпоративна.
Веома често можете у огласу за посао да прочитате да се као услов наводе следећи изрази: “најмање средња стручна спрема“ затим “средња стручна спрема, виша или висока“ и тако даље. Ова појава је нарочито изражена у огласима за административне послове али наравно није ограничена само на ту врсту огласа. На први поглед, у томе што некоме ко тражи радника није важна врста и степен стручне спреме није ништа зачуђујуће. Но, шта каже закон? Закон о раду ( “Сл. гласник РС“ бр. 24/2005…..75/2014) у одредби посвећеној општим условима за заснивање радног односа (чл. 24.) предвиђа да:
-радни однос може да се заснује са лицем које има најмање 15 година живота и испуњава друге услове за рад на одређеним пословима, утврђене законом односно правилником о организацији и систематизацији послова (став 1.) ,
-се тим правилником утврђују организациони делови послодавца, назив и опис послова, врста и степен захтеване стручне спреме, односно образовања и други посебни услови за рад на тим пословима, а може да се утврди и број извршилаца (став 2.)
-за рад на одређеним пословима, изузетно, могу да се утврде највише два узастопна степена стручне спреме односно образовања у складу са законом (став 3.)
-правилник доноси надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено законом или општим актом послодавца (став 4.)
-се обавеза доношења правилника не односи се на послодавца који има 10 и мање запослених (став 5.)
На логично питање :Какве везе има правилник о организацији и систематизацији радних места са огласом за посао, можда може најбоље да се одговори потпитањем: како послодавац зна који и какав запослени му треба, ако је тај правилник лош или га уопште и нема?
Са друге стране није тешко да се закључи да у већини огласа за посао не постоје подаци о томе ко, када и на основу које одредба општег акта послодавца их је донео. Због чега може да се постави питање правне ваљаности таквих огласа.
Иначе овакав садржај и распоред одредаба члана 24. Закона о раду постоји у нашем праву нешто мање од две године, тачније од последњих измена и допуна од 18.07.2014. год. Мислим да не би било на одмет напоменути да је су последње измене и допуне закона о раду донете по хитном поступку. Овакав начин доношења правдан је између осталог, и тиме да правни оквир за веће запошљавање и инвестирање у привреду. Овом приликом ја не бих отварао питање политичке (не)оправданости примена закона, занимљивији би ми био став Уније послодаваца Србије, или Српске асоцијације менџера о питањима везана за квалитет огласа за посао, или питању економске оправданости доношења правилника о организацији и систематизацијиа.
Какво год стање ствари било једно је сигурно. Унутар оних послодаваца који имају према закону имају обавезу доношења поменутог правилника а исти немају, по мом скромном мишљењу, не могу да имају добро уређене радне односе на средњи и дуги рок. Са друге стране готово да је сигурно да је таква атмосфера “погодно тле“ за развој мобинга, дискриминације и других нежељених појава. У таквим околностима, када дође до проблема адвокат нема превише избора, а оштећени још мање, а све заједно то није у интересу адвокатуре, али ни запослених…којима адвокатура служи.

Аутор: Марко Јовић, дипломирани правник са положеним правосудним испитом