О АДВОКАТУРИ И СУДСТВУ


OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Миодраг Мајић, судија

Позив уваженог колеге Александра Н. Ђорђевића да напишем текст за блог Адвокатске коморе Србије, натерао ме је на размишљање. Чиме је уопште прикладно обратити се адвокатима из угла судије? Шта објавити на блогу професије која несумњиво не вапи за новим судијским ставовима и мишљењима, а да не буде депласирано, претенциозно или пак, претерано апологетски?
Као судија, обично пишем о судству. О условима у којима је настајало, (не)могућности да се изгради као независна грана власти, узроцима стања у којем се данас налази… Али шта је са адвокатуром? Може ли се о српском судству и борби за освајање судске власти озбиљно говорити ако анализа не обухвата и други најзначајнији чинилац једначине зване „српско правосуђе“? Нисам ли, избегавајући да се у протеклом периоду позабавим и правозаступницима, начинио методолошки пропуст? Напослетку, постоје ли скривени узроци доминације метода који ове, несумњиво зависне, варијабле редовно посматра и описује одвојено?У оваквим размишљањима, можда парадоксално, окренух се најризичнијој опцији. Попут студента који у страху од откривања најслабије спремљене лекције, у испитној грозници започне излагање недовољно схваћеном контроверзом, тако се и ја, гоњен ирационалним и недовољно спреман за шкакљиву тему, определих за писање о адвокатури и њеном односу спрам судства. Ни мање ни више но адвокатима о њима самима! Делимично оправдање за ово хазардерство проналазим у уверењу да је покретање овог питања, иако закаснело, можда нужније него икад.

У систему јединства власти у којем је настајала већина онога што данас препознајемо под одредницом „српско правосуђе“, судство и адвокатура развијали су се као два сродника од којих се један нашао „у милости“ а други „у немилости“ послератних власторжаца. Деценијама, судство је махом било резервисано за „децу победника“, „проверене“ јуристе, „поштену интелигенцију“ исправних уверења и револуционарног педигреа. Синови и кћерке генерала, првобораца или заслужних политичара, били су окосница правосуђа које данас познајемо. Они су моделирали српско судство према сопственим „калупима“, потребама и уверењима. Адвокатура је за то време, из визуре револуционарне власти, представљала уточиште поражене стране, реакције, буржоаских симпатизера, једном речју „сумњивих“ типова. Као што је језгровито описано у парадигматичном документу УДБЕ из 1952. године, адвокатура је за тадашњу власт оличавала браншу „бивших режимлија, велепоседника, људи ниског морала и дерикожа, које не показују никакве знаке прогреса и социјалистичког начина мишљења“.

Зазор комуниста од адвокатуре имао је реалне основе. Током деценија радничког самоуправљања, адвокатура је притајено чувала дух реакције и неке врсте латентног грађанског отпора. Бити адвокат, најчешће је значило и бити другачији… Потенцијални „издајник“, интелектуалац – смутљивац, особа код које се иде на славу и у чијој се кући шапуће. У општем таласу симплификације, рурализације и примитивизма, адвокатура је неговала „шмек“ заборављене и презрене аристократије.

Оваква својеврсна „гетоизација“ адвокатруре током година у којима је развијано савремено српско правосуђе, допринела је настанку инстересантне еволутивне појаве. Уз Српску православну цркву, адвокатура је на овим просторима у Брозово време једина успела да сачува макар и формалну самосталност. У време свеопштег подруштвљавања, адвокатура је неким чудом успела да остане „приватна“. Како су знали и умели, адвокати су успели да сачувају професију од колективизације и петољетки. Без обзира на чињеницу да су (као и код избора послератних патријарха), у одабиру адвокатског руководства одлучујућу улогу вероватно имали пре најужи партијски кругови него скупштине комора, па и на чињеницу да је властима, дајући привид демократичности режима, дисидентство адвокатуре донекле и одговарало, „приватна“ професија је преживела „вунена времена“.

За то време, „поштена правничка интелигенција“ која се гнездила у судству и тужилаштву, углавном је била поштеђена борбе за опстанак. Једино што се од ње очекивало било је да слуша, преде и прихвата револуционарни морал. Међутим, ако би ове малобројне задаће испунила, била би стамбено обезбеђена, уз гарантован углед, летовање на Јадрану, посао за дете, везе, кредит и кола… Касније ће ова „Дембелија“ и одсуство стимулуса који би узроковали значајнији еволутивни развој, „поштену правничку интелигенцију“ готово у потпуности учинити неспособном за штошта у динамичнијем амбијенту (до границе преиспитивања оправданости даље употребе одреднице у чијем корену се налази реч „интелект“), али то је већ нека друга прича. О овом делу „фамилије“ сам већ довољно говорио, тако да читаоца упућујем на раније текстове.

Од каквог је значаја за стање у српском правосуђу ово историјско подсећање? И зашто поново замарам анализом времена које је давно прошло?

Чиним то искључиво у уверењу да описана слика подељеног „државно-приватног“ правосуђа, (судства (и тужилаштва) са једне и адвокатуре са друге стране) и данас, у значајној мери детерминише карактер заједничке професије. Иако је идеологија која је послужила као основа на којој је ископан струковни „ров“ макар формално одбачена, иако су стасали и неки нови „клинци“, поделе у „правосудној фамилији“ и историјске хипотеке чине да и данас адвокати и судије једни на друге гледају с подозрењем, крију међусобне бракове и доживљавају се као сродници који су дуго живећи одвојено, остали без заједничких тема.

Осећај удаљености спрам правосудних „приватника“ ваљда и даље судији омогућава да, у паузама суђења, „некажњено“ ћаска са државним тужиоцем, али не и са браниоцем, као представником „сумњивог“ приватног сектора. Баш као што и осећај презира према „правницима на буџету“, адвокатима „даје за право“ да и данас већину судија поистовећују са потрчцима партије на власти.

Зашто о овоме говорим? Зашто се поново излажем неразумевању и потенцијалној осуди обе стране?

Због тога што сматрам да је давање одговора на питање како излечити домаће правосуђе немогуће без стављање тачке на латентни, замрзнути сукоб судства и адвокатуре, чији корени сежу дубоко у времена у којима је „државно-приватна“ дистинкција представљала оконсицу октроисане културе. Покрећем ово шкакљиво питање зато што сам сигуран да би обе „стране“ далеко лакше успевале да остваре сопствене циљеве, када борбу коју води „други табор“ не би посматрале као унутрашње-политичку ствар удаљене струковне латифундије.

Зар је потребно посебно наглашавати да би прошлогодишњи протест адвоката био далеко брже окончан, а можда и непотребан, да су судије препознале да оно због чега је „устала адвокатура“ није само питање адвокатског приватничког буђелара? Зар је нужно истицати да би резултати реформског дебакла из 2009. године били кудикамо мање штетни за све, да је адвокатура препознала да питање лаичког експеримента ин виво, није само проблем судства? И зар је потребно истаћи да би у оба ова случаја јединствено устајање у одбрану струке представљало далеко озбиљнији одговор политичкој моћи која се поигравала са интересима професије и њеним достојанством?

Јер, коме је данас у интересу очување стања у којем у правосуђу и даље постоје латентно завађени табори? Није ли одржавање тињајућег, ирационалног анимозитета између „државног“ и „приватног“, најсигурнији залог даље разједињености целокупно деградиране и готово презрене бранше? Није ли инсистирање на неопходности различитих путева едукације, селекције и немешања најефикаснији вид даљег неприродног уситњавања професије којој је, вероватно више него икада, потребно очување и окупљање свих постојећих потенцијала? И није ли и само правосуђе, са обе стране, учињено саучесником у овој својеврсној професионалној сегрегацији?

Но, одакле кренути и како начинити први корак?

Разједињена, „шароликог“ кадровског потенцијала и од стране новокомпонованих правосудних пара-професија потиснута у борбу за сопствену егзистенцију, адвокатура је ипак и даље најслободнији део српског правосуђа. Вишедеценијска борба за преживљавање у тржишним условима привређивања, створила је од адвокатуре браншу далеко отпорнију на притиске и далеко мање зависну од хирова извршне власти. Поред тога, усуђујем се рећи да је чак и данас, иако је и међу адвокатима у том погледу стање далеко од идеалног, ова бранша у предности и када је реч о броју интелектуалаца „по квадратном метру“. Већ и сама та чињеница довољна је за закључивање да адвокати још увек представљају један од најздравијих и свакако најмање заплашених делова оболелог српског правосудног апарата.

У том смислу, вероватно је, ако не најправичније, а оно најреалније да иницијатива за окончањем „непризнатог рата“ и истовремено започињање нове борбе, овога пута за успостављења судске власти на овим просторима, најпре потекне са ове стране. Адвокатура једина данас има снаге и слободе да са мртве тачке покрене никада започети процес. Ма како парадоксално звучало, она је једина која у гангренозном стању у којем се српско правосуђе налази, може представљати снагу која ће започети, овај пут нужно заједничку, борбу. Борбу која ће, када једном буде започета, трајати дуго и у којој ће се „раме уз раме“ налазити некада подељени, а данас једнако „подјармљени“ правници.

Адвокатура то може. Питање је да ли то и хоће. Непознаница је да ли ће у започињању борбе за судску власт она пронаћи сопствени интерес, за који сам сигуран да постоји. Да ли ће на себе преузети визионарску улогу Британије 1940. године, у безнадежно деморалисаној, поробљеној Европи. Мотив би можда требало да тражи и у чињеници да за разлику од ње, друга страна нема ту слободу избора. Наследници „поштене интелигенције“ у условима вазалне завиности од егзекутиве, борбу за освајање судске власти чак и да желе, самостално не могу започети.

Аутор: Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду

5 коментара

Додајте ваш
  1. 1
    Драгиша Чолић

    Pre svega zahvaljujem se rukovodstvu advokatske komore Srbije – ko god to bio i čija zasluga bila, a ovo pominjem ovde i odmah na početku jer ih i dalje držim odgovornim što nisu imali sluha da i pored mnogobrojnih zahteva advokata održe u životu naš a ne njhov sajt “protestadvokata” jer to je, za vreme protesta advokata, bio sajt preko koga je srpska advokatura “izašla u svet”.

    I šta sad? Ko će da čita – komentariše – replicira – hvali – kritikuje – nadograđuje … stavove uvaženog kolege suduje Majića, koji je jedan od retkih sudija koji ne kaže – nismo mi kolege, ja sam sudija! A kod takvog stanja stvari kako očekivati da se advokati i sudije združe na istom poslu o čemu piše kolega Majiću tekstu koji inače smatram izvanrednim.

    Koja je čitanost bloga AKS u odnosu na čitanost sajta bivšeg “Protestadvokata”. Da li to čita neko drugi sem zaludnih advokata entuzijasta koji se nadaju da će i njih strefiti čast da uđu u rukovodstvo srpske advokature. A ako se time dublje ne pozabavimo, koja je korist od ovoga što piše sudija Majić, koji verovatno, zbog ovoga što piše i kako piše, nije omiljen ni u sudijskim krugovima – bar ne javno. Kako stvoriti prostor kolegama – i sudijama i advokatima, koji su radi da se pozabave idejama sudije Majića?

  2. 3
    Бранко

    Još jedna odlična analiza stanja u našem pravosuđu. Zaista se retko nailazi na čoveka iz struke koji je spreman da javno piše o svim problemima koje imamo, ali ne samo to već i da predlaže konkretne korake radi poboljšanja. Nažalost većina kolega (čast izuzecima) još uvek misli da neko drugi treba umesto njih da im rešava probleme, a da je na njima isključivo da samo kritikuju, što javno što tajno.
    Veliki pozdrav za Vas.

  3. 4
    Миша Павловић

    „Kolega Majiću,

    ČESTITAM.

    Uživao sam dok čitao Vaš tekst. Svaka reč Vam je na mestu.

    Što se advokature tiče, to je istorija moje porodice, o sudstvu znam samo iz priče, i TA priča je tačna. I još se vuku repovi aždaje koju je Sveti Djordje na ikoni probo kopljem. Kod nas se to nije desilo.

    Ja Vas ne poznajem, ali sam Vaše ime zapamtio. Valjda će još neko zapamtiti.

    PO DOBRU!

    HVALA!

    Miroljub Miša Pavlović, advokat ovdašnji“

  4. 5
    Никола Косановић

    Одличан текст уваженог колеге Мајића. Објективно, адвокатура је могла учинити много више 2009-2010 године у заштити правосуђа од државног удара (извршне власти уз подршку Уставног суда). Није учинила зато што је и сама била захваћена „жутицом“ и унутрашњим проблемима. Није дошло до корекције већ до промене власти (извршне и законодавне – ова друга фактички већ дуго не постоји) и даљег понижавања правосуђа и урушавања уставног поретка. И опет, уз обилату помоћ Уставног суда (пре свега нечињењем) највеће штеточине у последњих десетак година. Србија је све даље од правне државе. Корак у супротном смеру (ка јачању владавине права) адвокатура је начинила 17.09.2014. године. Још да оствари обећање да ће наставити тим путем, иако је малобројна.

+ Leave a Comment


CAPTCHA Image
Reload Image