Реч о адвокатури, некад.

(текст је виђење др Јанићија Јовановића, првог секретара Касационог суда у Београду о суштини адвокатског позива, настао 1926. године и објаљен у Браничу број 4 и 5 за април – мај 1926. године).

Приредио адвокат Душан Д. Братић

О АДВОКАТСКОЈ ПРОФЕСИЈИ

Др. Јанићије Јовановић

Први Секретар Касационог суда

Адвокат не треба да буде само непомирљив орган права и истине, неопходан помоћник Правде, заштитник слабих и угњетаваних, утешилац несрећних, потпора убогих. Он треба да буде узор свију јавних и приватних врлина, без којих је то достојанствено звање само једна празна реч! Бити адвокат, писаше Ханри у својим харангама, није ништа друго него студије претпоставити задовољствима, напоран рад одмору, част користи. Адвокат, то је увек једно отворено око, једна рука увек у покрету и приправности да другима помогне, један дух који се никада не раслабљује и не попушта.

Данашњи адвокат притежава права и привилегије, и да би их могао упражњавати он ужива независност и слободу, које се сматрају као потребе јавног реда и које се, кад када, стављају и изнад општег закона.

Адвокат не постоји само да буде помоћник Правде и да се посвети одбрани интереса других, већ и да се побрине и за своју сопствену личност. Савремени адвокат је пре свега раденик права, он истражује и тежи овоме својству и због наклоности и доброчинства што она даје. Он има три речи за дефиницију своје професије: часност, знање, таленат, и ове три речи су записане у његовом срцу словима, која се не могу никада избрисати.

Овај раденик права постаје из свих друштвених класа. Он има држање и покрет поносит и умерен, осећај своје вредности веома акцептиран: као и природно достојанство, које  нема ничега увредљивог и које привлачи пуне симпатије и поштовање. Он је готов на сва пожртвовања да би само послужио интересима немоћнога и несрећника. Он је спсобан да употреби све своје енергије у одбрани својих прерогатива и да се бори против сваког деспотизма и неправде.

Њега налазимо свуда где има какво добро дело да се учини, или да се комбатира каква рђава радња, а његово делање се распростире по свима гранама друштвене активности и по свима областима његовог рада, где он суделује својим знањем, својим искуством и лојалном оданошћу.

Његова професија има један потпуно одређен циљ. Он има нарочиту мисију, која је директно у вези са професијом и која се поглавито састоји у: саветовању, давању правних поука или упутстава, управљању и најзад у пледирању.

Саветовање је прелиминар свакога процеса, те је с тога оно у највећем ступњу професионално. Оно се обично даје усмено, али се по кад кад тражи да се изрази и писмено. Међутим, ово последње адвокати врло нерадо чине у бојазни да себе и свога клијента не би довели до евентуалних свирепих разочарења, пошто се, на жалост, нарочито послератна јуреспруденција показала прилично нестална, колебљива.

Са ових разлога обазрив адвокат треба као прво правило пред очима увек да има равнање, јер нарочито стари практичари из искуства знају, да је увек опасно излазити пред форум Правде и ставити је у покрет, пошто се готово никад поуздано не зна шта се све може догодити чак и са најбољим споровима. С тога сваки адвокат треба да је потпуно обузет оном добро познатом идејом: да је увек боље и мршаво равнање него масна парница; или, као што једна стара француска пословица каже: „Често у парницама, онај ко добије, побегне у кошуљи, а онај ко изгуби побегне го“.

Пледирање је главни објекат адвокатске мисије, нарочито је у погледу усмене одбране интереса клијента адвокаска професија установљена и организована. И заиста, пледирање је оно што испитује, расветљава и комплетира процес, оно што баца на спорно питање сву светлост потребну онима који треба да га расправе и то како у погледу факата и подентих докумената и доказа, тако и у погледу права. Пледирање треба да ужива имунитет, т.ј. неприкосновено право да се слободно говори, из кога принципа произилази за адвоката право да не буде ометан и прекидан у говору ни од стране суда, ни од свога противника. Јер, адвокат пледира да би осветлио веровање суда. Он је орган судски, један моторни точак, без кога Правда не би могла правилно функционисати.

Зато сваки моралан законодавац, у принципу, даје слободу пледирања у судовима, по угледу на римско право, које говораше advocati debent agere quod causa desiderant.

G. Oskar Filateuf адвокат из Париза, у своме говору држаном на једној адвокатској конференцији изложио је, са једном великом речитошћу разлоге о слободи одбране и имунитета што је закон дао пледирајућем адвокату. Ево тога говора:

„ Право одбране! Могу ли, изговарајући ове речи пред вама, претварати се да не знам оне горке рекриминације што су оне недавно подигле?

Адвокатска говорница је терен борбе. Она има, дакле, својих узбуђења, својих плаховитости, па и својих жестина. Како би се могао томе и чудити? Али зар не постоје бар извесне границе које би требало адвокату забранити да их прекорачи, под казном да навуче на себе најозбиљније одговорности? А, ко је тај човек, – не говорим још о адвокату – ко је човек, који ће позван да заштити интересе свога пријатеља, или просто какво треће лице, изван сваке дебате Правде, – моћи да то учини без узбуђења, без ватре, и , ма шта да се догоди, без жестине? Где је тај кога приговор, противречност неће раздражити, и који се може зарећи да не нагони противника да јаукне под ударом снажног противодговора?

Сада постављам исто питање за адвоката: Реч је, вели се, једно оружје. Ко је тај адвокат, који би, рукујући се њиме, узео на себе обавезу да неће никога повредити? Смело могу рећи да нема ни једнога. Суштина наше професије је независност, у најширем смислу: мислити слободно, исто тако говорити, ето право одбране у потпуној целини. Како би и могло бити друкчије? Ми смо одјеци захтева, интереси противних страсти, и закони реперкусија не престају бити истинити када се они примењују на ствари разума и срца.

Али, пре но што би се судило о држању адвоката на њиховој говорници, треба помислити на природу судара који се ту дешавају. Срећни, без сумње они од наших другова, који се готово искључиво баве ведрим делокругом чистога права, који би могли, и без икаквих незгода за њихове процесе да не изговоре име њихових клијената, или да их назову, као у школи: titius ili titra! Срећни су такође они који истражују у опису индустријских материјала проналазачких напредака човечјег духа, у место да траже у људским слабостима тајну својих невоља!

Злочинцу су част, слобода, живот, (les enjuex) улози наших борби. Затим, питања породична са њиховим многобројним и необично раздражљивим расправама: раздвајања од стола и постеље, прељуба, непризнавање, одрицање патернитета, збацивање са туторства, насилно одузимање детета од оца или матере из разлога недостојности, тестаменти са њиховим неизбежним последицама, крађе и уништавање истих, затим разне финансијске операције, упропашћавање једних, одговорсност других, ужас свију“!

Ове пламене речи речитога Филатефа сасвим јасно илуструју узвишеност адвокатске професије и допуњују оно неколико мсили, напред изложених.