Снежана Андрејевић

А.Б. је 2008. године са банком закључио уговор о стамбеном кредиту,са валутном клаузулом која налаже изражавање износа дуга у Швајцарским францима, којим су уређене права и обавезе банке и корисника кредита, али је банка једнострано увећала каматну стопу, а тиме и месечни ануитет, користећи се одредбом уговора која је са аспекта облигационог права апсолутно ништава.

Наиме, уговор садржи одредбу да банка задржава право промене каматне стопе у складу са актима своје пословне политике, односно да банка може до коначног измирења обавеза од стране корисника кредита слободно мењати висину каматне стопе. Наведена одредба уговора о стамбеном кредиту је апсолутна ништава са аспекта Закона о облигационим односима.
С једне стране, Закон о облигационим односима у члану 10. регулише начело аутономије воље,које предвиђа да су стране у облигационим односима слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.
Границе принудних прописа, јавног поретка и добрих пословних обичаја су ближе прецизиране у основним начелима облигационог права ( начело равноправности страна, начело једнаке вредности давања,начело савесности и поштења, начело забране злоупотребе права, начело примене добрих пословних обичаја).
С друге стране, Закон о облигационим односима регулише саму уговорну обавезу и предмет обавезе.
Члан 46 став 2 Закона о облигационим односима прописује: “Уговорна обавеза мора бити могућа,допуштена и одређена, односно одредива.“
Члан 47 став 2 Закона о облигационим односима прописује: “Кад је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив, уговор је ништав.“
Члан 49 став 2 Закона о облигационим односима прописује: “Предмет обавезе је недопушен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима.“
Повреда члана 46 ЗОО на основу предходно наведене одредбе уговора о стамбеном кредиту састоји се у томе што она доводи до тога да новчано давање као предмет обавезе постаје неодређен, с обзиром да зависи од једностране воље једне уговорне стране, у конкретном случају банке.
Оваква одредба без прецизно дефинисаних критеријума даје право банци да самоиницијативно актима своје пословне политике повћцава камтну стопу и ствара могућност неограниченог волунтаризма банке као јаче уговорне стране, па је као таква је недопуштена, с обзиром да није у складу са основним начелима облигационог права,а посебно повређује начело равноправности страна у облигационим односима, начело савесности и поштења,начело добрих пословних обичаја и начело забране злоупотебе права, а пошто се ради о двострано теретном уговору, повређује и начело једнаке вредности узајамних давања.
Несумњиво је да је уговор ништав, евентуално може бити споран моменат наступања ништавости, остављајући могућност за тумачење да је уговор ништав од самог закључења.
Треће, члан 133. став 1. Закона о облигационим односима прописује:

“Ако после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једне стране, или ако се због њих не може остварити сврха уговора, а у једном и у другом случају у тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је, страна којој је отежано испуњење обавезе, односно страна која због промењених околности не може остварити сврху уговора може захтевати да се уговор раскине. “
Како је званични средњи курс валуте Швајцарски франак порастао за преко 120%, несумњиво је да су у конкретном случају наступиле промењене околности, односно да је испуњње обавезе тужиоца отежано у тој мери да егзистирање уговора у правном систему висе не одговара самој сврси уговора.

Чињница да је у тренутку закључења уговора било дозвољено уговарање валутне клаузуле, не доводи у питање оправданост захтева за раскид уговора због промењених околности.

 
Аутор: Снежана Андрејевић, адвокатски приправник