Право детета на слободно исказивање мишљења је једно од централних права гарантованих Конвенцијом о правима детета (у даљем тексту: Конвенција), Конвенцијом о људским правима и Породичним законом Србије.

У правној теорији и пракси је мишљење детета детаљно разматрано, са значајним законодавним иновацијама, у правцу унапређења друштвеноправне позиције деце и младих. Нацрт Грађанског законика у том смислу није изузетак, те је овај институт и проширен, уз алтернативне предлоге који отварају расправе по додатним питањима, као што су: подршка стручњака детету приликом исказивања мишљења, дужност органа који одлучује о праву детета да образложи евентуално ускраћивање права детету на изражавање мишљења (а против које одлуке дете има право жалбе), право детета да изабере лице које ће му помоћи да формира и искаже своје мишљење и слично.

Дакле, исказивање мишљења детета у судским и управним поступцима се чини прецизно утврђено а нормама које регулишу ово питање се мало тога може замерити те се, стога, може закључити да, што се нормативног оквира тиче, – све је у најбољем реду.

Међутим, право на слободно изношење мишљења подразумева шире право од права детета да се у судском или управном поступку изјасни о питањима која га се тичу и обухвата право детета да слободно исказује своје мисли, ставове, закључке и дилеме у свакој средини у којој се налази и у свим животним ситуацијама које се непосредно на њега односе. У складу са тим, дете има право да изнесе своје мишљење и да оно буде, са дужном пажњом, у складу са узрастом детета, узето у обзир у: породици, школи, здравственим и социјалним установама, средствима јавног информисања, спорту, уметности, локалној средини и слично.

Такође, да би изношење мишљења било слободно, оно подразумева право детета на приступ свим информацијама које су неопходне, у складу са узрастом детета, да би то своје мишљење могло да формира. Дакле, дете треба да изнесе тзв. информисано мишљење да би то мишљење могло да буде уважено, разматрано и евентуално усвојено.

На основу Конвенције, дете које је способно да формира сопствено мишљење има право да исто слободно изрази у вези са свим питањима која га се тичу, а мишљењу детета се мора посветити дужна пажња, у складу са годинама и зрелошћу детета. Такође, слобода слободног изражавања подразумева слободу детета да тражи, прима и даје информације и идеје свих врста, усмено или писмено, преко штампе, уметности или неког другог медја по избору детета.

Из горе изнетог, право детета на мишљење треба обавезно да садржи неколико кумулативних елемената: пружање детету одговарајућег образовног, информативног и културолошког садржаја, промоцију и подршку активности детета, пружање конкретних могућности детету за активност, пружање могућности детету за исказивање мишљења и обавезу свих да се том мишљењу посвети дужна пажња.

Подразумевано, примарна обавеза за поштовање свих наведених елемената лежи на породици, односно родитељима или стараоцима детета. Међутим, да би родитељи имали довољно капацитета да испуне своје дужности које се односе на партиципацију детета, неопходно је да држава, претходно, испуни своје (!).

Наиме, снага државе у спровођењу елементарних принципа у вези са правима детета, прокламованих и гарантованих десетинама међународних докумената као и Уставом и законима, је неупоредиво већа у односу на снагу породице и појединаца. Управо из тих разлога је и самом Конвенцијом прописано да породици треба да буде пружена неопходна помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорност у заједници. Међутим, пуким прописивањем одређених норми се не исцрпљује дужност државе на поменуту помоћ већ се те норме морају спровести у живот, с обзиром да саме себи не могу бити циљ.

С тим у вези, парадоксално, када су у питању права деце се (као и у многим другим областима) на овим просторима примећује занимљив тренд: што је веће настојање да се уреди и учврсти законодавни оквир који регулише ту проблематику, што се више о томе дискутује и анализира, што су веће техничке и технолошке могућности – то је фактичко поштовање права мање.

Док се у стручним и ширим круговима, укључујући и најширу јавност, константно подиже свест о индивидуалности детета, о важности развојних могућности детета, о способностима резоновања и закључивања детета, о мотивацији деце и младих и слично, истовремено се та иста деца и млади, начелно посматрано, апсолутно ништа не питају. Најсвежији пример вишемесечне дебате о физичком кажњавању деце иде у прилог овим тврдњама јер су се на ту тему у јавности изјаснили правници, психолози, социолози, педагози, педијатри, родитељи, дакле скоро сви – осим саме деце и младих.

Такође, што се више дискутује о породичним и опште важним друштвеним вредностима, које би требало (наново) да се деци усаде, што се више критикује посрнуло друштво и истиче мањак јавног морала, то је више (благо речено) недостојанственог, неадекватног и непримереног садржаја у медијима. У области образовања је слична ситуација: формирају се трибине, секције, радне групе, израђују студије, а глас младих на предметне теме не провејава ни у траговима.

Евентуалне периодичне (анонимне) анкете нису репрезентативни пример адекватног учешћа деце и младих на теме које су им од суштинског значаја јер, осим што су најчешће неискрено попуњене (и деца добро знају да „анонимно“ најчешће то заиста није), спутавају слободно исказивање мишљења јер је дете ограничено постављеним питањем на које мора да пружи конкретан, обично кратак, одговор. Такође, такав вид учешћа детета може бити и контрапродуктиван јер учвршћује дете у, уобичајено присутном, уверењу да само анонимно сме да изнесе неки свој став, уз закључак да би, у супротном, могло да трпи последице.

Управо напротив, одговарајућа партиципација деце треба да подразумева озбиљна настојања целокупног друштва, дакле свих државних органа и организација, просветних, здравствених, спортских и културних установа, да охрабри, подржи, усмери, препоручи, поучи и помогне у томе да дете, индивидуално или колективно (у групи, са одељем, школом, итд.) слободно иступи са својим мишљењем у јавност или пред конкретан орган (без обзира да ли исти одлучује о његовим правима или не), осим ако је то у супротности са поштовањем права других и здрављем и безбедношћу самог детета.

Такође, дете увек треба да има свест о важности слободног формирања и изношења личног мишљења, о значају његовог учешћа, о личном доприносу и, најважније, о обавези државе да му то омогући.

Дакле, да би могло да се говори о стварном поштовању права детета на слободно исказивање мишљења потребно је да се, у складу са преузетим обавезима из Конвенције (чл.17),:

а) призна (и схвати) значајна улога средстава информисања, укључујући облике јавне комуникације блиске младима (друштвене мреже),

б) подстичу поменута средства да шире материјале и информације од социјалног и културног интереса за дете,

ц) омогући приступ детета информацијама и материјалима из различитих националних и међународних извора, посебно оних чији је циљ унапређење његовог социјалног, духовног и моралног добра и физичког и менталног здравља, д) обезбеди простор и могућност сваком детету за изношење става у вези са примљеним информацијама

У циљу поменутог, потребно је усагласити и остале законе који се односе на: јавно информисање (прецизирати обавезу медија да објављују дописе деце и младих, уз одређене услове), здравствену заштиту, образовање, државну управу и остало, уз обавезне подзаконске акте који би регулисали јасне и прецизне једноставне (!) механизме који би омогућили деци и младима адекватно и непосредно учешће у вези са питањима које поменути прописи регулишу.

Држава, такође, мора да искористи технолошки потенцијал модерног доба и да обезбеди деци и младима наменски простор у електронским медијима, прописујући обавезу свим просветним институцијама да формирају контролисане блогове, форуме, он-лине трибине.

Имплементација права сваког детета на став и глас је круцијална не само за развој деце већ и за развитак института породице и самим тим целокупног друштва. Веће учешће деце и младих повлачи њихов већи допринос и утицај на друштво, што резултира повећању степена разумевања и прихватања идеја, жеља и потреба деце и младих а што, последично, умањује природне и системске конфликте између деце и одраслих, малолетничку делинквенцију, апатију, меланхолију и аутоцензуру.

У супротном, целокупно друштво никада неће достићи жељени степен друштвенополитичког, техничког и научног развоја јер невидљива деца постају невидљиви људи а који, пак, неизоставно, временом формирају – невидљиву нацију.

Аутор: адвокат Невена Фирст, Београд

Напомена: Чланак је први пут објваљен на сајту boljaadvokatura.com . Овде га објављујемо уз сагласност аутора