КАДА ТЕ НАПУСТЕ СВИ … НА КРАЈУ ТИ ОСТАЈЕ САМО ТВОЈ АДВОКАТ …

.. речи су адвоката Томислава Дедића из Подгорице, изговорене на конгресу адвоката Србије, одржаном у Сава Центру 8. октобра 2014. године.

И заиста, када грађанин жели да оствари неко своје право, било да је претрпео насиље у породици или на улици или је примио незаконито пореско решење или казну, ако су га отпустили са посла или му је украден аутомобил, ако жели да легализује или укњижи непокретност или да оснује фирму и непрегледан је списак радњи које се квалитетно могу предузети само уз помоћ стручњака какви у Србији јесу адвокати.

Намерно почињем овај текст говорећи о свакодневним потребама и правима која се јављају често, али је сваком читаоцу добро познато да се права пред грађанским и кривичним судом, било да је у питању право на одбрану гарантовано Уставом или накнада штете оштећеног у кривичном или парничном поступку, могу квалитетно остварити искључиво уз помоћ адвоката.

Савремена адвокатура установљена је у Србији Законом о јавним правозаступницима донетим на предлог Владе Илије Гарашанина 28. фебруара 1862. године, за време владавине Кнеза Михаила Обреновића. Доношењем тог закона правна помоћ је поверена само школованим правницима, које у ово звање упише Министарство правде … ЗАКОН О ПРАВОЗАСТУПНИЦИМА.

УСТАВ Србије из 2006. године гарантује право на правну помоћ као основно људско право, нормом која гласи: Свакоме се, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ. Правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом. Законом се одређује када је правна помоћ бесплатна.

Овај текст је потребан у овом тренутку и његов циљ је да укаже из којих разлога није могуће, јер је противзаконито, оснивати фирме које тргују адвокатским знањем и које посредују између адвоката и грађана и то наводно боље него што то може да учини сама адвокатура.

ЗАКОН О АДВОКАТУРИ

Почећу овога пута са текстом адвокатске заклетве који је прописан законом о адвокатури, а она гласи: Заклињем се да ћу дужност адвоката обављати савесно, да ћу се у свом раду придржавати Устава, закона и других прописа, статута адвокатске коморе и Кодекса професионалне етике адвоката и да ћу својим поступцима и понашањем чувати углед адвокатуре.

Закон о адвокатури прописује основне појмове, а у погледу чувања адвокатске тајне, забране рекламирања и недопуштеног стицања клијената упућује на кодекс професионалне етике адвоката.

КОДЕКС ПРОФЕСИОНАЛНЕ ЕТИКЕ АДВОКАТА

Наиме, према истом Кодексу професионалне етике адвоката („Сл. гласник РС“, бр. 27/2012), адвокат не сме да прихвати послове и звања који би га довели у подређен положај, навели на некритичко извршавање туђих налога, или његов рад условљавали таквом врстом обавеза или погодности које би угрозиле његову независност и самосталност. Такође, адвокат не сме јавно да хвали своје знање и способности нити да се рекламира те је кодексом прописано да ће се сматрати да адвокат крши забрану рекламирања, између осталог нарочито када организује или користи услуге посредника, агената или трећих лица који га рекламирају, а нарочито када у ту сврху договара упућивање клијената са лицима у притвору или затвору и лицима запосленим у полицији, суду, тужилаштву, управи и другим органима власти.

На основу члана 19 Кодекса, између осталог је прописано да адвокат не сме да стиче клијенте на нечастан и други недопуштен начин те да ће се сматрати да адвокат прибегава нечасном и другом недопуштеном стицању клијената, између осталог нарочито када сарађује са надриписарима.

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Како би разумели и читаоци овог текста који нису правници, истичем да је на основу члана 67 Устава Републике Србије («Службени гласник РС» бр. 98/2006), прокламовано је да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ те да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, као и да се законом се одређује када је правна помоћ бесплатна.

КРИВИЧНИ ЗАКОНИК

На основу члана 32 Кривичног законика („Сл. гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 и 108/2014), који регулише кривично дело надриписарства, прописано је да ко се неовлашћено и уз накнаду бави пружањем правне помоћи, казниће се новчаном казном или затвором до две године.

Као што се може закључити из свих цитираних прописа, Устав правну помоћ гарантује заштитом и прокламовањем адвокатуре као уставне категорије, а остали прописи забрањују адвокатима стицање клијената посредством тречих лица. Ово је сасвим разумљиво, јер адвоката треба да препоручи његов рад и знање, а однос између адвоката и клијента је однос поверљивости и чувања адвокатске тајне.

Адвокатура је у Србији својом дугом историјом, опстајући и за време другачијег политичког и економскког система, и недавним протестом показала своју снагу, засновану пре свега на знању. Такође, иста је организована у адвокатске коморе и није јасно како се неко осмелио да поред именика адвокатских комора и преко 8000 адвоката који живе и раде у Републици Србији, грубим кршењем Устава и закона, покушава да оснива друштво капитала које ће се бавити продајом адвокатског знања.

Адвокати се позивају да прекрше свој кодекс прибављајући клијентелу на недопуштен начин, док је привредно друштво свој рад „покрило“ и оно послује у складу са свим важећим прописима.

Међутим, непознавање кодекса не оправдава.

И да се вратимо на почетак приче, привредно друштво са ограниченом одговорношћу, основано са 8 евра основног капитала и чији оснивачи за обавезе друштва одговарају до висине основног капитала, може да буде и ликвидирано и да оде у стечај, а ко опет на крају једини остаје кориснику правне помоћи ? Остаје му наравно, његов адвокат.

У Београду, 27. Јуна 2016.

Аутор: Мирјана Милић Дрвеница, адвокат у Београду