Како се наводи у Нацрту предлога измена и допуна ЗПП-а циљ је омогућавање ефикасност која се своди на брзину независну од резултата. Наведени циљ је као последицу довео до апсурда који се огледа у постизању тзв „ефикасности“ кроз одредбе којима се ограничавају права грађана. Ефикасност правосуђа се треба постићи али не по цену урушавања правног система.

Наведени Нацрт ЗПП, који мења трећински део важећег Закона, са напред издвојеним само једним делом спорних одредби, јер је краће очигледно навести који део предложених одредби испуњава услове правичности, је учинио благо речено корак уназад у постизању и омогућавању правне сигурности, првенствено тиме што је условио грађане плаћањем унапред суду да извршава своју функцију- да омогућава једнаку правну заштиту свима.

Да ли се приликом састава овог Нацрта заборавило на чињеницу да је право на подношење тужбе основно људско право, односно да у складу са чл.32. ст. 1. Устава РС свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега? Право на приступ суду, тј. у парничном поступку – право на тужбу – мора бити практично оствариво и ефективно, што значи да свако мора имати јасну и практичну могућност да заштити своје право. Не може се спорити призвук елитизма у наведеној одредби с обзиром да су таксе у Србији иначе непримерено високе у односу на наш стандард, па би плаћање таксе као услов приступа суду био омогућен само одабраном малом слоју богатих. Обесмишљава се Уставом гарантована забрана дискриминације, односно право да сви пред Уставом и законом буду једнаки и да сви имају право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Не заборавимо, забрањен је било који вид посредне дискриминације, а то предложене измене управо и чине, јер грађани се стављају у неповољнији положај aктoм, кojи je привидно заснован на начелу једнакости.

Уводи се и ограничавање приступа суду кроз обавезу тужиоца да положи предујам за трошкове постављања и рада привременог заступника у року који суд одреди у решењу о постављењу привременог заступника. Ако тужилац не предујми трошкове за постављање и рад привременог заступника у року који суд одреди у решењу о постављењу привременог заступника, тужба се сматра повученом. Наиме ако тужилац нема могућности да плати заступање туженог, не може започети парницу.

У име ефикасности странке више немају право на ревизију против другостепене пресуде, ако је њоме потврђена првостепена, без обзира колика је вредност предмета спора, укида се слобода грађана да одлуче када и у ком обиму ће захтевати заштиту права тиме што ће се казнити ако одлуче да захтевају праву заштиту у односу на истог туженог или исти животни
догађај. У потпуности се занемарује да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале. У име ефикасности ограничава се начело расправности на припремном рочишту и тиме апсурдо постиже квази- ефикасност у брзини на уштроб ефикасности саме судске заштите. Једна од карактеристика самог расправног начело је да, у границама расправног начела суд подстиче странке на изношење релевантних чињеница и доказа, употребом метода који неће нарушити њихову равноправност, а не ограничавање прикупљања самих доказа.

Ефикасности се тежи и кроз ограничавање испуњености писане форме кроз само један облик коресподенције-електронски документ који је снабдевен квалификованим електронским потписом и институт Е суда. Електронска коресподенција не може да представља искључиви начин којима се ограничава пружање правне помоћи која мора бити делотворна и вршена на начин који је најефикаснији за грађане чија субјективна права захтевају судску заштиту. Искључивост којој се тежи у пружању правне помоћи кроз обавезно увођење електронске коресподенције, као и кроз увођење видеоконференцијског суђења без сагласности свих учесника поступка крши начело непосредности као и начело права на једнаку заштиту права. Занемарује се да је ради доношења законите и правилне судске одлуке, потребно да се утврђивање чињеница од којих зависи одлука о основаности захтева заснива на начелима усменог, непосредног и јавног расправљања.
Нацрт једног закона чија би првобитна сврха требало да буде да омогући заштиту и остваривање права сваког поједница, у ствари ограничава остваривања права непосредним условљавањем поседовања техничке опремљености и финансијских могућности и тиме очигледно нема слуха за реалан живот људи у својој земљи. А, такође да напоменем да очигледно постоји недостатак реалне перцепције опремљености технологијом судова у РС да испуне све потребне услове за испињење наведених одредби.

Такође, наглашавам да неуставна одредба о ретроактивној примени закона не може ни на који начин да нађе своје оправдање у примени предложених измена у поступцима који нису окончани у тренутку ступања закона на снагу, jер је у супротности са начелом правне сигурности и принципом владавине права, као основним принципима Устава.

Уз предлог одредби којима се ограничава приступ суду и постизање Уставом гарантованих права, ни у једном моменту се не предлажу одредбе којима се санкционишу радње којима се заиста отежава постизање ефикасности којој се тежи. Из ког разлога поступајући судија није санкционисан уколико не поштује утврђени временски оквир? Из ког разлога може да одлаже заказана рочишта без достављања доказа због чега је то тога дошло? Из ког разлога Државно правобранилаштво не долази на заказана рочишта, која се из тог разлога одлажу или се одржавају у одсуству, притом слободно не показујући интересовање током целог поступка, пелцерски подносећи жалбе и оспоравајући тужбене захтеве, не упуштајући се суштински у поступак , а не подлеже никаквој санкцији? Тј. зашто Државно правобранилаштво има права адвоката да наплаћује по адвокатској тарифи на име извршених радњи у поступку, али за њих не важе санкције којима адвокат као пуномоћник подлеже? Осим што не подлежу никаквим санкцијама, напротив, поступајући судија може решењем против којег није дозвољена посебна жалба да одлучи да настави са радом ако оцени да је захтев за ускључење или изузеће очигледно неоснован? О захтеву за искључење и изузеће председника суда одлучује веће од троје судија истог суда, а о захтеву за искључење и изузеће председника Врховног касационог суда одлучује веће од троје судија истог суда. Главна санкција за поступање наведених лица представља самоиспитивање и самоодлучивање о поднетим примедбама на рад?

Из наведеног произилази сходно изреци „Лакше је кројачу да искроји ново одело, него да поправља старо“, да би најбоље решење за наведену ситуацију било повлачење Нацрта, а као алтертантивно решење предлажем да се изаберу три представаника АКС који су стручни познаваоци материје који ће учествовати у датим преговорима у име адвокатуре. Сматрам да обустава рада као знак протеста на наведни Нацрт, као последњи вид борбе за исконску ефикасност судске заштите, може да има само крајњи исход који се не разликује од позиције коју тренутно адвокатура поседује, а то је место за преговарачким столом и борба за постизање правичног и сврсисходног Закона.

Аутор: Гордана Лакетић, адвокат