Предраг Стефановић, адвокат

Одмах да напоменем да ми намера није да овим текстом дајем одговор, контрааргументацију или реплику на текст колеге Арсенијевића под насловом „Како остајемо без права на одбрану“, објављен на блогу 01.12.2015. г. Мој текст би требало да буде само наставак правне анализе једног проблема који је колега Арсенијевић у свом тексту правилно и прецизно препознао, описао и анализирао. Мислим да би проблем требало сагледати и из другог угла. Намера ми није нити да „браним“ текст ЗКП-а. Сагласан сам са ставом да текст новог, или сада већ актуелног ЗКП-а, има пуно недостатака, недоречености и правних празнина (уосталом, колега Југослав Тинтор је у своја два текста објављена на овом блогу изнео потпуну и јасну анализу свих недостатака новог ЗКП-а), али сам ипак присталица адверсијалног система, и сматрам да је ранији кривични поступак према претходном ЗКП-у био далеко од доброг и функционалног решења. Желим да истакнем да узрок проблема у пракси није увек лош текст ЗКП-а, већ крутост и неинвентивност судова у тумачењу и примени ЗКП-а.

Да пређем на ствар. Одредба прописана у чл. 406. ст. 1. тач. 5. ЗКП-а, којом се дозвољава читање исказа саоптужених у односу на које је поступак раздвојен или раније правноснажно окончан, у садејству са правним ставом судске праксе да не може постојати дуализам процесних улога једног истог лица у поступку (саоптужени не може бити испитан у својству сведока), на први поглед заиста може проузроковати ограничење права на одбрану једног саоптуженог, када је други саоптужени рецимо закључио споразум о признању кривичног дела, на начин како је то описао колега Арсенијевић. Међутим, да ли то заиста мора да буде тако и у пракси? Мишљења сам да је брана за овакво потенцијално ограничење права на одбрану, заправо правилна примена свих одредаба ЗКП-а, као и један проактиван и креативан приступ у тумачењу процесних норми од стране судова, при чему би то тумачење увек морало да буде прожето основним начелима ЗКП-а прописаним у уводним члановима тог законика. Таквим приступом би тешко било замислити ситуацију у којој један саоптужени буде оглашен кривим само на основу „голог“ признања другог саоптуженог, а ево и зашто тако мислим.

Одредбом из чл. 319. ЗКП-а прописани су случајеви у којима је суд у обавези да одбије споразум о признању кривичног дела тужиоца и окривљеног, па је између осталог, под тачком 2. става 1. тог члана, прописано да суд одбија споразум ако није испуњен један или више услова из члана 317. став 1. овог законика. О чему се овде ради? Одредбом из чл. 317. ЗКП-а прописани су услови који кумулативно морају бити испуњени да би суд споразум прихватио. Који су то услови? Има их неколико, али је за потребе ове моје анализе најважнији услов за прихватање споразума прописан у одредби из чл. 317. ст. 1. тач. 3. ЗКП-а – да постоје и други докази који нису у супротности са признањем окривљеног да је учинио кривично дело. И ту долазимо до кључног момента – судови не би смели да прихватају споразуме у случајевима када у спису предмета не постоје други докази, и то не било који, већ докази који нису у супротности са признањем, односно другим речима, докази који барем посредно указују на кривицу окривљеног који признаје дело. На овај начин законодавац је прописао строжије услове за прихватање споразума о признању кривичног дела тужиоца и окривљеног, у односу на услове под којима суд може у току поступка прихватити признање окривљеног и осудити га на основу признања, обзиром да је у одредби из чл. 88. ЗКП-а прописано да када окривљени призна да је учинио кривично дело, орган поступка дужан је да и даље прикупља доказе о учиниоцу и кривичном делу само ако постоји основана сумња у истинитост признања или је признање непотпуно, противречно или нејасно и ако је у супротности са другим доказима. Дакле, теоријски окривљени може признати дело, тужилаштво може одлучити да не прикупља друге доказе и може поднети оптужни акт само на основу тог признања, а суд може на основу таквог признања донети осуђујућу пресуду упркос недостатку других доказа. Са друге стране пак, суд НЕ МОЖЕ прихватити споразум о признању кривичног дела тужиоца и окривљеног уколико нема других доказа! Да ли је можда интенција законодавца била да на овај начин спречи злоупотребу института споразума о признању кривичног дела и одредбе из чл. 406. ст. 1. тач. 5. ЗКП-а? По мени закључак је јасан, уколико судови правилно примењују одредбе којима је регулисан споразум о признању кривичног дела, и одбијају споразуме који се заснивају само на „голим“ признањима окривљених код којих нема других доказа, други саокривљени односно саоптужени не могу доћи у ситуацију да буду оглашени кривим само на основу исказа саоптуженог који је прочитан на главном претресу. Да ли судови у пракси заиста овако поступају, или не, то је већ питање за неку другу анализу.

Ситуација не би смела бити лошија и онда када постоје други докази. Питање прихватања споразума који је закључио један саоптужени тада није спорно, јер постоје докази који нису супротини признању (испуњен је услов из чл. 317. ст. 1. тач. 3. ЗКП-а), али одбрана другог саоптуженог тада још увек може истицати приговор да је право на одбрану ограничено јер се исказ саоптуженог који је сачинио споразум чита, при чему тај саоптужени не може бити испитан, а докази који постоје су рецимо само посредни у односу на другог саоптуженог. По мени је међутим у таквој ситуацији кључно питање заправо колика је и каква је доказна снага тог исказа саоптуженог, и да ли судови садржину тог исказа правилно цене када је доводе у везу са другим доказима. Можда опет није проблем у самом тексту ЗКП-а, већ у погрешном приступу судова. Колико се судови заправо држе начелних правила прописаних у одредбама из чл. 16. ЗКП-а, којим су прописани оцена доказа и утврђивање чињеница. Ту су од пресудне важности одредбе из чл. 16. ст. 4. и ст. 5. ЗКП-а, којима је прописано да пресуду, или решење које одговара пресуди, суд може засновати само на чињеницама у чију је извесност уверен, односно да ће сумњу у погледу чињеница од којих зависи вођење кривичног поступка, постојање обележја кривичног дела или примена неке друге одредбе кривичног закона, суд у пресуди, или решењу које одговара пресуди, решити у корист окривљеног. Дакле, ако са једне стране имамо исказ једног саоптуженог, за који знамо да није дат од сведока који је у обавези да говори истину (барем номинално јер је под заклетвом), односно дат је од стране лица које у поступку има права да не говори истину, а са друге стране доказе који су посредни или који остављају сумњу у погледу битних чињеница за одлуку о кривици другог саоптуженог (нема непосредних и чврстих доказа), онда такав исказ саоптуженог ни у ком случају не би смео бити довољан основ за доношење осуђујуће пресуде против тог другог саоптуженог, имајући у виду напред цитиране одредбе из чл. 16. ст. 4. и ст. 5. ЗКП-а. Просто у свести судија би морао бити усађен став да исказ саоптуженог увек оставља сумњу у односу на одлучне чињенице за одлуку о кривици другог саоптуженог, уколико нема чврстих и непосредних доказа који би били потврда таквог исказа. Супротно овоме, чини ми се да је у свести судија усађен став да је признање једног саоптуженог „пречица“ за лако и једноставно „решавање“ предмета осуђујућом пресудом против другог саоптуженог. То је заправо оно што је погрешно, и што доводи до повреда права на одбрану, у већој мери него што је узрок повреде права на одбрану несумњиво лош текст ЗКП-а.

Верујем да ће лош текст ЗКП-а временом бити подвргнут изменама и допунама, надамо се на боље. Као што сам већ напоменуо, па да тако и закључим ово моје размишљање које сам нескромно назвао анализом, већи је проблем од лошег законског текста у томе што прелазак са ранијег истражног и континенталног система кривичног поступка, на један полуадверсијални, није праћен у довољној мери променом начина размишљања оних који ЗКП примењују у пракси, и прилагођавањем њиховог начина размишљања општим принципима адвресијалног система, те је то довело до додатних проблема у пракси. На крају напомињем и то да циљ инсистирања нас бранилаца на доследној примени одредаба ЗКП-а као што су оне из чл. 16., није да кривци остану некажњени, већ да тужилаштво и полиција буду принуђени да у свом раду прикупљају боље и квалитетније доказе, на основу којих ће бити доношене легитимне осуђујуће пресуде, а не „брзе“ а неутемељене пресуде које стварају лажну слику наводне ефикасности правосудног система.

Аутор: адвокат Предраг Стефановић из Ниша