Када се адвокат сусретне са разводом брака, његова дужност према Конвенцији о правима детета, као и према Породичном закону Републике Србије из 2005. године, јесте да посаветује клијента да интерес малолетне деце треба да буде у првом плану. Овој теми ће бити посвећен овај текст.

Регулатива садржана у Породичном закону прописује обавезу суда да у оквиру одлуке о разводу, обавезно реши и питање поверавања малолетне деце, као и питање издржавања те начина одржавања личних односа између детета и родитеља са којим дете не живи.

У пракси је врло чест случај да супружници који су намерни да се разведу, питање деобе заједничке имовине стављају у први план, не разумевајући при томе да је то сасвим посебно питање које према организацији српског правосуђа чак ни не решава породични суд. Од овога постоји само један изузетак, односно породично веће основног суда ће извршити и деобу заједничке имовине, али само ако се ради о разводу брака који се спроводи по заједничком предлогу супружника и уколико је закључен писмени споразум о деоби заједничке имовине.

Елем, након што адвокат клијентима објасни да је питање имовине одвојено, враћамо се на терен развода и у оквиру истог, одлуке суда о питањима везаним за малолетну децу. Када је један од родитеља незаинтересован да деца буду поверена њему на даљу бригу, негу, чување и васпитавање или сматра да је други родитељ за то погоднији, тада и за адвоката и за суд задатак је прилично лак.

Међутим, неретко се у пракси изражава став оба родитеља да дете треба да буде поверено управо њему, у ком случају је задатак битно тежи. Питање издржавања детета и начина виђања са другим родитељем се у оваквим случајевима преплићу и партнерски конфликт се често преноси на став родитеља према деци.

Из свих наведених разлога потребно је пре свега стручно знање о законској регулативи која прописује да суд у овим ситуацијама користи помоћ органа старатељства, а ради прибављања стручног мишљења о родитељској подобности. Такође, потребно је да адвокат са максималним знањем из ове области едукује клијента о најбољем интересу малолетног детета и то да дете пре стекне рутину у новом начину живота, као и да су родитељи позвани да задовоље дечије потребе, а не да децу користе као инструмент решавања партнерског конфликта.

Занимљиво је напоменути да законодавац још 2005. године у Србији препознао потребу за доношењем напредније и свеобухватније регулативе у овој области, али да ни након 10 година примене Породичног закона РС, друштво није успело да исти закон примени на задовољавајући начин. Сведоци смо пораста насиља у породици које се између осталог догађа и зато што институције не предузимају радње из својих законских овлашћења у законским роковима те је породица све изложенија разним облицима насиља које се у оквиру исте догађа.

Када је у питању поверавање малолетне деце у оквиру одлуке о разводу брака, суд ће најчешће поступити према предлогу који је садржан у извештају стручног тима органа старатељства. Ова инерција наравно није увек најбоље решење. Међутим, родитељима стоје на располагању и друге институције које у својим тимовима имају експерте чије се мишљење може додатно затражити како би се одлука о поверавању малолетног детета донела тако да иста буде у најбољем интересу деце.

Из свега наведеног је јасно да се ради о поступку, односно ситуацији којој је потребно приступити крајње озбиљно. Улога адвокатуре у овој врсти поступака је изузетно значајна. Стога је врло битно да адвокат влада овом материјом у сваком њеном сегменту, како би могао да заштити интерес свога клијента, а да ни у једном моменту не изгуби из вида обавезу да клијента све време води кроз поступак на такав начин који ће бити у најбољем интересу малолетне деце.

Аутор: Мирјана Милић Дрвеница, адвокат у Београду