Право становања (habitatio) на непокретности у сувласништву


Јавна расправа о Нацрту Грађанског законика Републике Србије

Право становања (habitatio) на непокретности у сувласништву

 

Комисија за израду Грађанског законика РС је, у оквиру Јавне расправе о преднацрту Грађанског законика, израдила „Радни (помоћни) материјал за израду Нацрта српског грађанског законика“, од 08.05.2017., којим су делимично обухваћене примедбе и сугестије стручне и остале јавности, изнете током јавне расправе, а који материјал је објављен на сајту Адвокатске коморе Србије, са позивом адвокатима да се укључе у јавну расправу.
Не улазећи, овог пута, у потпуност и прегледност саме систематизације предлога, поздрављам израду и објављивање материјала и у прилогу достављам анализу института хабитатиона непокретности у сувласништву.

I

Нацртом грађанског законика је у чл.2444., предложено право становања на скоро идентичан начин као што је регулисано у чл.194 важећег Породичног закона, а разлика се односи само на техничку исправку тј.допуну до када право становања може да траје (до пунолетства најмлађег заједничког или усвојеног детета). Дакле, хабитација није, као што је било очекивано, предложеним Нацртом детаљније и прецизније уређена, већ је и за убудуће остављено судској пракси да у ходу решава евентуална спорна питања.
У Радном материјалу за израду Нацрта је, у оквиру одељка Насиље у породици, на страни 363, чл.2451 Нацрта ГЗ-а, констатовано да „хабитација у пракси изазива спорна питања у вези предмета: да ли је то само стан или су то и друге непокретности, да ли предмет може бити и усељива непокретност у сувласништву и слично.“
У вези са тим, истичем следеће примедбе:
1. Пре свега, хабитација, иако може бити секундарни начин за решавање проблема изазваних насиљем у породици, погрешно је класификована у том одељку јер се ради о праву из корпуса дечијег права а у интересу родитеља који врши родитељско право, и које право припада сваком детету, уколико се испуне одговарајући законски услови.
2. Такође, апсолутно је јасно да непокретност на којој се може утврдити право становања (стан, кућа, породична зграда) мора да испуни одговарајуће услове за фактичко становање јер се искључиво на тај начин може испунити сврха самог института.
3. И напослетку, а што је предмет овог текста, потребно јеистаћи да, иако несумњиво постоје спорна питања која је неопходно закоником прецизирати, питање успостављања хабитације на непокретности у сувласништву није једно од њих јер постоје бројне правоснажне пресуде којима је то питање, у сваком конкретном случају, расправљено (примера ради: пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж. 41/11 од 25.01.2011.; пресуда Апелационог суда у Новом саду, Гж 3833/13од 26.09.2013.; пресуда Окружног суда у Ваљеву, Гж. 1490/06 од 12.12.2006.; решење Вишег суда у Новом Саду Гж. 2870/13 од 16.04.2014.)
У контексту изнетог, пре истицања евентуалних предлога у вези са предметним институтом, неопходно је указати на следеће, ради разјашњења отвореног питања:

Правни основ за успостављање хабитације на непокретности у сувласништву

Евентуална констатација да се хабитација не може засновати на непокретности у сувласништву је последица погрешног тумачења прописа којима се регулишу сувласнички односи на непокретностима, и у вези са тим, успостављање терета на тим непокретностима.
У том смислу, пре свега је потребно је истаћи дефиницију и разлике између стварних и личних службености. Стварна службеност је право власника једне непокретности да на одређени начин користи суседну непокретност или да захтева од власника суседне непокретности да се уздржи од одређеног понашања. Стварне службености су, дакле, права на туђим стварима. Личне службености постоје у корист једног одређеног лица и код њих постоји само послужно добро.
Право стварне службености је регулисано одредбама чл. 49. до 59. Законао основама својинско правних односа, док је чланом 60. истог закона утврђено да ће се личне службености регулисати посебним законом. Како посебан закон није донет, онда се на личне службености примењују одредбе СГЗ. Параграфом 338. СГЗ утврђено је да: ,,бивају службености и такве, које се само за једну особу вежу, и не прелазе на другу; такве су обичне: кад ко право добије, да ствар туђу употреби, да ужива, или да у кући туђој обитава.,,Чланом 15. Закона о основама својинско правних односа којим се уређују права и обавезе сувласника на некој непокретности, у ставу 4. је изричито утврђено да се за ,,заснивање стварних службености,, тражи сагласност свих сувласника, али не и за заснивање личних службености.
Дакле, ниједним прописом није онемогућено власнику неке непокретности, без обзира на његов сувласнички удео у тој непокретности, да свој удео у тој непокретност да на коришћење трећем лицу, нити је то право искључено суду у судском поступку.
Хабитација (право становања) је лична службеност и ова лична службеност може, стога, да се врши и на њеном идеалном делу, а на том становишту стоји и судска пракса.
Овоме иде у прилог и одредба члана 3. став 2. Конвенције о правима детета, која прописује обавезу државе да детету обезбеди такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља који су правно одговорни за дете.

Правни и процесни положај другог сувласника предметне непокретности

У случају тужбе за утврђење права становања на идеалном делу непокретности, поставља се питање положаја другог сувласника у односу на његова сувласничка права као и на статус у поступку.
Неопходно је да се овде истакне да не доводи тужба са стварноправним захтевом увек до тога да тужени буду јединствени супарничари јер све зависи од тужбеног захтева и од природе ствари, одн.правне природе спора. У случају хабитације, природа спора је таква да тај институт (право становања)заправо не припада општем корпусу имовинских права, већ је то, пре свега, право детета, конституисано Породичним законом, у најбољем интересу детета. Дакле, иако је право становања по својој природи стварно право, оно се суштински остварује у поступку за заштиту права детета.
Стога, у решавању породичних односа тј. дечијих права, постојање супарничара изричито предвиђа Породични закон, и то кад се ради о тужбама ради утврђивања или оспоравања очинства и материнства, у ком случају тужбом на било којој страни, тужилачкој или туженичкој, морају бити обухваћени сви учесници тог материјално-правног односа, а то су дете и оба природна родитеља, или лица за која се тврди да су природни родитељи.
Сувласници су, начелно посматрано, јединствени супарничари само ако се спор, по сили закона или због природе спорног односа, може решити само на једнак начин према свима, у случајевима када се у односу на једног сувласника не може утврдити правна ваљаност одређеног правног посла а у односу на другог да та обавеза не постоји (примера ради, сунаследници који одговарају за обавезе оставиоца, по тужби трећег лица).
Међутим, услучају хабитације, спор се не мора ни не треба решити на једнак начин према свима из разлога што:
-природа спорног односа је таква да, на основу закона, обухвата и простире се само на лица која су обвезници према малолетној деци;
-судском пресудом се не решава о правима другог сувласника на предметној непокретности, пошто се тужбеним захтевом не тражи установљавање хабитације целој непокретности, већ само на делу непокретности у власништву родитеља, као пасивно легитимисаног
-тужбени захтев усмерен ка једној половини идеалног дела непокретности не задире ни у власничка права туженог а посебно не другог сувласника јер се ни не односи на његову имовину
-другом сувласнику није онемогућено право располагања с обзиром да он увек може да отуђи свој идеални део предметне непокретности а што се тиче права коришћења, подразумева се да је непокретност фактички подељена или, пак, ако није, да се други сувласник већ пасивизирао у односу на предметну непокретност
– не постоји присилно сувласништво, већ институт развргавања сувласничке заједнице. Право је свакога сувласника да затражи развргнуће сувласништва на ствари, па тако и сувласништва над некретнином, а ако између сувласника не постоји ваљан споразум о развргнућу или се развргнуће не може остварити на начин који је споразумом одређен, сваки од сувласника се може обратити суду с предлогом за развргнуће сувласништва. У случају постојања терета на непокретности (хабитација у корист малолетне деце једног сувласника) то не спречава сувласнике да постигну споразум о деоби те имовине.
Дакле, у вези са питањем права становања деце и родитеља који врши родитељско право, на делу стана другог родитеља, у односу на позитивне прописе и судску праксу, као закључак се неспорно може констатовати:
– да титулар права становања има право да станије у туђој непокретности, или у њеном делу, али не и њоме да располаже,
– да се право становања може установити и на делу непокретности родитеља који је сувласник те имовине а посебно ако је други родитељ, после развода брака, наставио да станује у том стану са заједничком децом,
– све у најбољем интересу малолетне деце, а имајући у виду обавезу родитеља да тај интерес деце и обезбеде.

II

 

Код тужби за конституисање хабитације (утврђења права становања), у ситуацијама када постоји опасност од продаје непокретности ради онемогућавања доношења пресуде о хабитацији, потребно је да се истакне и захтев за одређивање привремене мере, којим захтевом би се тражила забрана отуђења и оптерећења предметне непокретности. У случајевима сувласништва над непокретности, захтев је усмерен на идеални део непокретности.
Ову врсту привремене мере треба посматрати у светлу следећих чињеница:
– да у Породичном закону не постоје одредбе о одређивању привремених мера, него се оне доносе на основу чл. 296 ст.1 Закона о извршењу и обезбеђењу, по коме се могу доносити ако је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати,
– да је поступак хитан и да се у доношењу одлуке мора водити рачуна о најбољем интересу малолетне деце
– да је за утврђивање постојања законских разлога за обезбеђење довољна вероватноћа да чињенице од којих зависи оцена тих разлога постоје.
Посебна правила поступка обезбеђења из члана 260. Закона о извршењу и обезбеђењу – односе се на овлашћења суда да одреди средство обезбеђења пре достављања предлога противној странци и пре него што је противној странци омогућио да се о предлогу изјасни и то у случају:
– ако би предлагач обезбеђења, због одлагања, могао претрпети ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету,
– ради отклањања непосредне опасности противправног оштећења ствари или губитка односно тешког угрожавања права, а у поступцима за заштиту права детета, предузимање мера за смештај деце у одговарајућим условима, као и мера за спречавање наношења ненадокнадиве штете или осујећења потраживања је циљ и смисао привремених мера.
У том смислу, за одређивање привремене мере, на идеалном делу непокретности, потребно је да се учини вероватним потраживање и да се учини вероватним и опасност да ће се остварење потраживања (успостављање хабитације), осујетити или знатно отежати.
Предлог би, у вези са изнетим био, да се Закоником изричито предвиди да у поступку поступку за утврђење права становања,на целој непокретности или њеном делу, суд може изрећи привремену меру, са дејством до правоснажног окончања поступка.

 

Аутор: адвокат Невена Фирст, Београд

+ Тренутно нема коментара

Додајте ваш


CAPTCHA Image
Reload Image