Пролог

Предметна тема је инспирисана прошлолетњим догађајима из Вишег суда у Београду, када је у сред тропског температурног таласа, судска стража са улаза суда враћала странке и адвокате због „неадекватног“ одабира гардеробе. Забрана уласка у зграду суда у (судећи по постављеној табли) „папучама, мајицама без рукава и шорцевима“ се флексибилно развукла до максималних граница па је тако уважена стража, по подразумеваном налогу претпостављених, тумачећи ту забрану одокативно и применом слободних одн. дискреционих критеријума, изузетно великом броју лица једноставно забранила улазак у суд. Нису вределе молбе и објашњења да је негде горе заказано расправљање и одлучивање у вези са нечијим животима и судбинама: чврсто и неумољиво је био заузет став да се без одговарајућих кројева, дужина, каишића и покривки – даље просто неће моћи.

Тако су грађани и њихови заступници имали прилике да науче важну лекцију коју им је систем ничим изазван приредио а која гласи: није важно ко си и зашто си ту и шта ћеш и са којим последицама да пропустиш ако не будеш ту – важно је заправо како изгледаш, када си већ ту.

У друштву које се примарно бави решавањем егзистенцијалних питања, тешко да је анализа о дозвољеној врсти обуће, дужини сукње и (не)покривеним раменима уопште потребна, међутим анализа о урођеном, неотуђивом, достојанству људске личности и о основним грађанским правима и политичким слободама је – неопходна.

Отуда текст који следи, искључиво ради подсећања на цивилизацијске тековине демократског друштва, које подразумевају еманципацију сваког појединца, као титулара права на слободну личност, и истовремену дужност државе, као титулара обавезе на омогућавање те слободе личности.

I

Право на слободно одевање односно право на слободан одабир гардеробе спада у категорију ширих основних људских права, која су право на слободно изражавање, право на идентитет и право на приватан живот. Наиме, слобода изражавања, у складу са међународним конвенцијама и заузетим правним ставовима, подразумева право сваког појединца да се путем говора, слике или било ког облика личног визуелног идентитета (дакле не само вербално већ и симболично) слободно изражава према јавности и на тај начин манифестује своја духовна, политичка, идеолошка, културолошка, верска и било која друга уверења и убеђења. Начин на који је лице одевено може, у складу са жељама, навикама или потребама тог лица, представљати и исказ одређене личне индивидуалности (тзв. „лични печат). Напослетку, развој унутрашње личности, која правно посматрано представља приватност тј. приватан живот појединца, подразумева слободу избора на личну аутономију која се може визуелно приказати.

Међутим, с обзиром да је свако право ограничено правима других лица и општим добрима која се у одређеном друштву штите, и ова права трпе одређена ограничења прописана Уставом и законима, односно, поједностављено речено, – имамо право да се увек и свуда обучемо како год желимо осим ако наш одабир гардеробе не угрожава друга лица или вређа високе друштвене вредности.

Институт тзв „Дрес кода“ тј. правила одевања која прописује послодавац или установа при којој се лице у неком својству привремено налази (образовне установе и њихови ђаци) не спада у предметну анализу јер се ради о односима на релацијама која подразумевају обавезе обе стране ради испуњења сврхе делатности.

II

У складу са изнетим, поменута права посебно добијају на значају када су у питању јавне установе и јавни сектор.

Наиме, грађани приступају поменутим институцијама у складу са нормама које им намећу ту обавезу јер систем одређује где и на који начин ће лица стећи одређена права и испунити одређене обавезе. Стога, с обзиром да појединац не може да слободно бира место и начин испуњења дужности било државе према њему било грађанина према држави (не може се, примера ради, по слободном нахођењу судити у општини или платити порез на расправи у суду), већ се поступа у складу са прописаним правилима, – појединцу се не може никада, ни под којим условима, због погрешног одевања забранити физички приступ било којој државној институцији. Држава не може да наметне правила облачења својим грађанима и да тиме услови комуникацију са истима, јер добра која се у овом случају штите (омогућавање реализације права и обавеза грађана, право на приступ институцијама као и елаборирана људска права и слободе) су много већа од добра које се, уобичајено, чува дрес кодом (а што је, најчешће, имиџ).

Разумљиво је настојање државе да негује сопствену естетику, међутим то не може спровести „дотеривањем“ својих странака већ искључиво својих запослених и све док неко лице својим одевањем не вређа јавни морал или друга лица, њему мора бити омогућен слободан улаз у установе од јавног значаја (а посебно у суд).

III

Претпоставимо да се ипак уобичаје одређени естетски стандарди, ради потребе исказивања поштовања према неком поступку, његовим учесницима и институцији пред којом се поступак одвија, међутим, у том случају се, по природи ствари, намеће посебно питање у вези са ауторитетом који одлучује о евентуалном кршењу тих стандарда. Неспорно је да је орган поступка овлашћен да њиме руководи и да доноси слободне оцене о кршењу одређених правила а да се те оцене могу односити и на нечији визуелни идентитет. У том смислу, суд има право да непрописно одевену странку или адвоката опомене или удаљи из суднице. Има право и да казни странку или адвоката (у случају непоштовања претходне наредбе суда у вези са тим) а има право и да надлежној адвокатској комори пријави адвоката а која комора даље има право да у односу на њега поступа у складу са сопственим правилима и надлежностима. Странка или адвокат имају право да се надлежном вишестепеном органу жале на било коју од таквих одлука.

Међутим, службеник на улазу у одређену зграду није орган поступка, странка пред њим нема својство странке у поступку а улаз у ходнике зграде не значи приступ било каквом поступку. Службеник на улазу не може и не сме улазити у разлоге и унутрашње побуде нечијег карактеристичног одевања, не познаје имовинско стање и лична, политичка и верска убеђења конкретног лица, нити лице има обавезу да се о том свом стању и тим својим убеђењима јавно изјашњава и оправдава службенику на улазу. Службеник на улазу не може имати овлашћења да доноси оцене о прихватљивости нечијег изгледа у сваком конкретном случају нити може имати овлашћења да, у име институције, крши достојанство лица тиме што ће исто детаљно (од ногу до главе) загледати па га, у складу са личном проценом, пустити унутра или са улаза вратити. И на крају, али, ипак, најважније – службеник на улазу не може бити овлашћен да пуномоћнику или браниоцу, искључиво због визуелног изгледа, не дозволи приступ органу поступка јер се тада, очигледно и неспорно, ради о кршењу основних уставних права.

IV

Непримерено би било у предметној анализи не осврнути се и на свеприсутни парадокс који се огледа и у томе да се системски игнорише развој поремећених друштвених вредности и прихваћених стандарда, као и свеприсутна духовна и материјална немаштина, док се, са друге стране, истовремено репресијом „упристојавају“ грађани.

С тим у вези, неспорно је да је неопходно да се систем свестрано „дотера“, међутим, када је „терање моде“ у питању, ту треба, метафорички речено, следити основно правило које налаже да се пре шминкања, парфемисања и кицошења, увек прво треба – добро окупати.

Аутор: адвокат Невена Фирст, Београд.

извор: www.okruglistoadvokata.rs