Само наизглед може деловати да се адвокатура налази у суженом маневарском простору у коме је свака одлука њене предстојеће скупштине подједнако лоша. Напротив, адвокати ће победити макар ништа више не предузимали. У овом времену, као и у сваком, свако оставља свој траг. Ми, своје, храбро утискујемо да остану, барем за записник, а искусне и свемоћне судије Врховног касационог суда то чине на прстима, у потаји, спремни да их првом приликом избришу и оправдају временом и околностима у којима се тако морало судовати.

За неупућене читаоце: На почетку ове сторије на позорници су били банке и грађани. На тренутном крају, грађани су у криву а банке у праву. У међувремену, било је обрнуто, и то управо по пресудама судова ове државе, укључујући и сам Врховни суд. Дакле, радња целе представе се врти око „банкарских тужби“ које су преплавиле српске судове захваљујући нелегалном отимању новца од грађана од стране банака, што су, наравно, схватили опасни адвокати (што име је и посао), па су грађани пресавили табак и „кренули к правди“, односно суду. У том заплету није одмах све било јасно, али када је и Врховни касациони суд својим пресудама дао грађанима за право и пружио правну сигурност оличену у томе да ће се у сличним случајевима једнако поступати, ови су се, верујући највишем суду, упустили у парнице. Не би ни у томе био проблем да нису почели да те парнице масовно добијају па данас имамо на хиљаде правноснажних пресуда у корист тужилаца банака. У нормалнијем поретку ствари банке би брзо схватиле да је враг однео шалу и да ће све спорове изгубити па би ступили у преговоре са својим клијентима о враћању новца који им не припада. У нашем поретку ствари, банкари су искористили свој реалан потенцијал за бочне утицаје, прво на законодавца, а потом на извршну власт.

Ефикасном акцијом Адвокатске коморе Србије та два покушаја су осујећена и чинило се да је адвокатура демонстрирала своју снагу у најбуквалнијем смислу те речи. Тада на сцену ступа ВКС који решава да уједначи већ уједначену судску праксу и доноси правни став којим мења правила игре и ставља се у улогу заштитника банака на штету грађана. Претходни правни став истог суда се „појашњава“, како би судови разумели да спорове, у ствари, имају да добијају банке а не грађани.

Крај првог чина.

Овакво поступање довело је адвокатску комору у конфронтацију са ВКС-ом и није јој оставило друге опције. „Кад нема јаже ни уставе, вода саму себе не уставља“, написао је песник, а некако, адвокатура је природна у својој улози бране сваком неправу и неправди. Једино се њен глас чује у јавности у претходних месец и по дана, глас који је још увек усамљен. Али навикли смо на то.

У овом тренутку чека нас конференција адвоката и Скупштина АКС-а, и не чека само адвокате. Многи пажљиво ослушкују адвокатуру ових дана и посматрају њену реакцију, ВКС и држава пре свих. А адвокатура се пресабира, процењује сопствене снаге и одлучује којим путем кренути. У том пресабирању оставља утисак располућености и нејединства. Да ли је време за потпуну обуставу рада?

Да ли би обустава требала бити орочена или до испуњења захтева? Који су захтеви? Који су узроци и последице наших одлука? Каква је наша стратегија? Да ли је ово, уопште, наша борба? Каква је адвокатура данас? О свему овоме, и још о много чему другом се расправља у адвокатској јавности ових дана, са великом страшћу и жестином.

Чини ми се да је позитивна страна целе ствари та што су се, за час, показале и наше врлине и наше мане, и што су се адвокати боље упознали међусобно. На многобројним вибер групама на којима информације и мишљења круже брзином муње, многи су се, верујући у своју памет, представили својим колегама, у правом светлу. Није то лоше. Није лоше ни то што је постало јасно да једна организација остаје снажна само док задржи своје устројство и очува деловање кроз своје изабране органе. А АКС је данас, несумњиво, најача професионална организација у земљи. Ми у сваком граду имамо своју комору или њену организациону јединицу, која у себи окупља паметне људе. То је огромна снага коју свако мора узети у обзир и коју је боље имати на својој страни. Предвођена првом женом председницом у својој век и по дугој историји, комора Србије тражи пут из овог чорсокака. То што у том трагању не скаче из места и што упркос притисцима гласнијег дела адвокатуре не жури и не поводи се за било ким, говори о озбиљној и одговорној политици. Огромна је разлика у наступу представника АКС-а и многих других који данас претендују да самозвано говоре у име адвокатуре.

Ипак, све смо ми ово знали, и није то ништа ново. Како се ефикасно супроставити донетом ставу највишег суда а да професија не претрпи неку штету, питање је које чека одговор. Многи сматрају да је то немогуће. Ствар је заправо у овоме: ВКС, и наше судство генерално, не схвата да једине поштоваоце свог ауторитета има можда једино у адвокатима. Власт их третира као грану власти која им је подређена и често такав став демонстрира. Грађани, по свим истраживањима, имају мањак поверења у српско правосуђе и сматрају га лошим, спорим и корумпираним системом. Једино су адвокати навикнути да поштују судске одлуке ма какве оне биле јер знају да без поштовања суда нема ни државе ни правног система. Сваки од нас се у свакодневном раду сусреће са поступцима и пресудама са којима се не слаже, али се против тога боримо правним средствима док их има. Након тога, предмет иде у архиву, суд је рекао своје. Зато код нас има доста адвоката, нарочито код средње и старије генерације, којима није најјасније како се може протестовати против једног правног става суда, и то врховног? Међутим, ја сматрам да може.

Ми се не дамо преварити да су спорни правни ставови последица можда погрешне, али легитимне одлуке судија који на то имају право. Нама је јасно да се овде ради о нарученим правним ставовима јер је след догадјаја такав да не оставља сумњу – држава је решила да заустави масовне тужбе грађана против банака, и то је покушала да учини у два наврата. Када то није успела, улогу извршиоца воље банкарског лобија, који је у сарадњи са неким нивоима власти, преузео је Врховни касациони суд и под плаштом законитости и уједначавања судске праксе, обезбедио правни темељ на основу којег банкарски сектор победјује у споровима у којима је годинама губио. Градјани који ће изгубити спорове нека се жале Уставном суду и Стразбуру, поручује нам главни презентер и архитекта правних ставова ВКС-а, г. Слијепчевић. И каже „ми смо највиши суд“ и „нећемо се играти суда“.

Међутим, поштовање се заслужује а може и да се изгуби. Знајући све претходно речено, ми требамо бити ослобођени респекта према суду који ради са неким у дослуху и који је сам, својим пресудама и правним ставовима, створио хаос и сумњу у независно поступање. А у Уставни суд нисмо веровали ни у протесту 2014 године, па смо потписали споразум са државом не очекујући заштиту тога суда.

Према томе, не може г. Слијепчевић говорити о ВКС-у као да говори о Врховном суду Сједињених америчких држава или о Уставном суду, као да радимо у правосуђу Велике Британије. Адвокатура је на овим просторима постојала и опстајала у другачијем окружењу. Код нас су судови и тужилаштва одувек били продужене руке власти и наша правосудна историја је препуна политичких и монтираних процеса. Да је право средство у рукама владајуће класе, дефиниција је које се многи од нас сећају и од које нисмо далеко одмакли. И данас, званично, ми немамо независно судство, већ у том правцу сваке године „остварујемо напредак“, као да је независност могуће степеновати. Дакле, није Врховни касациони суд Србије доказано непробојна институција која је имуна од вансудских утицаја, већ итекако оставља сумњу у свој ауторитет. Каква год буде била одлука скупштине АКС, ове појаве треба назвати правим именом, и већ смо на тај начин победили.

У разговорима са председницом ВКС-а, у којима сам учествовао, а и у усаглашеним наступима представника банака и представника ВКС-а, г. Слијепчевића, приметио сам тезу о адвокатури као генератору ове кризе и узроку проблема. Наиме, спочитава нам се да су адвокати позивали грађане и нудили им своје услуге противно кодексу професионалне етике, односно да су прибављали клијенте на недозвољен начин. То је тачно да тачније не може бити и ми од тога уопште не треба да се бранимо.

Само, какве то везе има са правним питањем да ли су банке у праву? То је наш унутрашњи проблем који ми морамо решити у наредном периоду, пре свега због нас самих. Постављање принципа рада наших дисциплинских органа (сегменту где свакако имамо проблема) на другим основама, је неопходно. Међутим, у деловању ка споља, ван организације, адвокати су подносили тужбе судовима, у складу са законом, користећи сва законом дозвољена средства заснивајући своје тужбе на пресудама ВКС-а, и наплаћивали свој рад или наплаћивали трошкове поступка које нису отели, него су им судови доделили. Према томе, одговорност се не може пребацивати на адвокатуру.

Најзад, пред предстојећу конференцију адвоката и скупштину АКС-а треба рећи још нешто: исход конференције је унапред познат јер ће њој присуствовати углавном заинтересовани адвокати који се баве банкарским тужбама. Тражиће се обустава. Истина је да су многи од њих ову ствар схватили као бизнис пројекат, заборавивши да у бизнису увек постоји фактор ризика и да може да се крахира. Такође, заборавивши на прво правило адвокатуре – да нема гаранција о исходу поступка. Они ће то сада научити, као што смо и ми научили и схватили да су се свет и адвокатура променили и да се не може сасвим замерити младим адвокатима који су осетили прилику за зараду, што је нормално и здраво. Сви за једног, један за све, то је наш принцип.

Са друге стране, одлуке скупштине тешко је предвидети. Али треба остати спокојан јер какве год буду, то су наше одлуке иза којих ћемо сви стати. Моје искуство са скупштином АКС-а је позитивно јер сам видео да ти адвокати нису без разлога изабрани за делегате. Увек су умели да застану, да не скачу у први талас и да донесу рационалне одлуке. Ни трага од панике и хектике са вибер група.

Треба веровати скупштини.

Адвокатура сама бира своје битке. Ако ову изабере, борићемо се уздигнута чела, јер смо у праву. Ако не, ни тада нећемо погрешити. Они који ће понети терет одговорности увек морају гледати мало даље од нас осталих. Адвокатска комора Србије је једина која нам може дати прави путоказ.

Аутор:  адвокат Виктор Гостиљац