На основу чл.200 став 5 Устава Републике Србије  „Кад Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања доносе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе, под истим условима као и Народна скупштина“ , Председник републике, председница Скупштине и председница Владе су дана 15.3.2020 године донели одлуку о проглашењу ванредног стања на територији Републике Србије.

О овој и другим темама изјашњавале су се бројне колеге, врхунски правници, из редова опет, нажалост, само адвокатуре  и заузет је мање више исти закључак да је право престало да постоји. Врхунски епидемиолози су постали и врхунски познаваоци права, заузели су место тужилаштва у поступку, заједно са Министарством полиције, чији службеници су овлашћени да тумаче право, да сами процењују  ко је колико крив, те такав, назови извештај , подноси тужиоцу који наравно, предлаже казну затвора. Претпоставка невиности, прописана у одредби чл.3 ЗКП-а по ком члану се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда, те да су државни и други органи и организације, средства јавног обавештавања, удружења и јавне личности дужни да се придржавају горе описаних правила и да својим јавним изјавама о окривљеном, кривичном делу и поступку не повређују права окривљеног је ванредним стањем потпуно суспендована.

А где је ту окривљени, то уопште није важно,  да ли окривљени може да обави поверљив разговор, рецимо са браниоцем, то уопште није важно, и не најмање важно, бранилац  свог клијента може да види само преко телевизора и да га посаветује у складу са својим адвокатским знањем. Подсећања ради, одредбом чл. 9 ЗКП-а забрањена је и кажњива свака примена мучења, нечовечног и понижавајућег поступања, силе, претње, принуде, обмане, медицинских захвата и других средстава којима се утиче на слободу воље или изнуђује признање или каква друга изјава или радња од окривљеног или другог учесника у поступку. Супротно томе, према  људима се нечовечно поступа , на силу се људи  воде на медицинске захвате супротно њиховој вољи, појављују се шатори, спортске хале се преуређују за људе које смештају ради медицинских захвата, опет противно њиховој вољи.

Ништа више није важно, ни школе, ни године стажа, никаква наука, сем епидемиолигија, вирусологија (можда пасош земље одакле долазиш или за који фудбалски клуб играш), ни Устав више није важан па ни надлежности, права и обавеза , па ни одредба чл.99 ст.5 Устава по ком члану  Народна скупштина, између осталог, одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање. И тачка.  Никаква Уредба о окупљању већег или мањег броја људи не може да буде изнад Устава.

Даље, епидемиолози , сигуран сам да познају одредбу чл.105 ст.2 тач.2 Устава РС по ком члану, Народна скупштина већином гласова свих народних посланика  проглашава и укида ванредно стање. По њима потпуно је небитна одредба  чл.106 ст.4 Устава, по коме се  Народна скупштина састаје  без позива после проглашења ратног или ванредног стања. Битно је да имате маску, или да се макар надате да ће вам је донети власник Пинка, да седите кући под претњом новчаног или другог прогона и да слушате лекаре без права на питање, макар подпитање. И да имате подршку  извршне већине која се декларативно бори за мишљење струке. 

Да би неко био позван да тумачи овакве прописе некада је пребало да се школује на Правном факултету, после тога га је следовало школовање и кроз полагање  правосудног испита, дакле најмање десет година пре ступања на функцију. Правници се правом баве као науком,   која нас издваја од масе, од полусвета, који суди по пијацама, по Националним фреквенцијама, друштвеним мрежама. Стога су правници сада у обавези да  стално пишу и указују својом науком на све неправилности које је доба короне донело, како је кршена, одредба по одредба Устава Републике Србије, Законика о кривичном поступку и свих других системских закона Републике Србије.

Сведоци смо суђења путем скајпа, по Уредби о начину оптуженог на главном претресу у кривичном поступку који се одржава за време ванредног стања проглашеног 15.3.2020.године, донетој за време важења Уредбе о проглашењу ванредног стања, која је у директној колизији са одредбом чл.13 ЗКП-а  којом одредбом је прописано да се окривљеном који је доступан суду може судити само у његовом присуству. Такође, суђење путем скајпа није решило начин примене одредби чл.69 ст.1 тач.2 или чл.71 ст.1 тач.1 ЗКП-а, односно Уредба је суспендовала ова права окривљеног и браниоца у поступку. Окривљени је ускраћен на право да пре него што буде саслушан, има са браниоцем поверљив разговор који се надзире само гледаљем и не и слушањем. Браниоци такође немају право да са ухапшеним, пре његовог првог саслушања обаве поверљив разговор.

Од овог момента, ионако већ збуњено судство, а посебно тужилаштво добило је посебне , супер моћи, које су, нажалост осетили на својој кожи бројни грађани Србије. Окривљени су масовно оптуживани и осуђивани у преносу уживо, као што се својевремено судило ратним злочинцима после другог светског рата, али и свих потоњих, те су  првостепеним пресудама осуђивани на жестоке казне затвора, ваљда у циљу опште превенције.

О овом питању реаговала је Адвокатска комора Србије, која је дана 2.4.2020.године дала саопштење струке, да је ванредно стање уведено у Републици Србији  уведено на противуставан начин као и да је самим тим, обзиром да је проистекао из протувуставног документа и сваки следећи документ,  и Уредба о скајп суђењима такође противзаконита.  На овај начин, сматрам да је адвокатура, са своје стране указала на проблем, дигла глас и поставила јасно питање Уставном суду. Одговор на питање је вероватно у процедури обзиром да на сајту Уставног суда стоји последње обавештење од 22.3.2020.године, то јест Упутство о раду канцеларије Уставног суда за непосредан пријем поднесака за време ванредног стања, односно обавештење о обустави рада са странкама.

Овај пример, само један од више десетина, стотина, примера који могу да се у овом тренутку макар запамте говори од свој пропасти, уништењу права, није битно да ли домаћег или међународног. Право не постоји, сем права новца, медија, односно права јачег. И реално, право никад није ни постојало, сем илузије за студенте и професоре на правном факултету и доконе парничаре који су због свог психичког стања заузели животни став да своја права могу да остваре пред судом, при том се неуко позивајући и на Правду, једну измишљену реч која је велику несрећу народу донела. 

Да је правде, не би онај јадник из Димитровграда добио 3 године затвора а фудбалер ВИП пролаз до свог приватног авиона, да је правде не бих ја био адвокат у Крушевцу, него адвокат на Хавајима и имао бих агенцију која рентира богатима бродове и куће. И можда, да је права, и правде , за исто или слично дело, Северина не би из малог џепа платила новчану казну , него би завршила, као и сви тадашњи страдалници, на Сајму..или у Нишу, заједно са простим народом. Не, Северина има 300 евра да свакодневно прави прекршаје да би била и даље на сцени. Да је до права и правде можда би се неко, можда тужилаштво по службеној дужности, усудио да објасни да је ово што ради власник телевизије Пинк, између осталог и кривично дело надрилекарство и надриапотекарство прописано у члану 254 Кривичног Законика.  Или и они чекају Жекса да им донесе визире.

А корона, сва невидљива, наставља и даље да копа по нашим умовина.То јој је ваљда и посао,  јер ако не добијеш корону, а све су шансе да си је већ  прележао, добићеш, потпуно сигурно напад страха. А кад си у страху за живот онда престаје право да буде наука, него непотребна и потпуно бескорисна сметња за иживљавање свих који са нашим позивом немају ама баш никакве везе. И то се не дешава први пут, не, Народна историја, усмена и писана,  пуна је  прича које сведоче о оваквим или сличним појавама .Један од лепших  примера је  народна прича У цара Тројана козије уши. Био тако један Цар, имао је гле чуда вирусоидно име Тројан, и био је јако стог и немилосрдан, и био је јако осетљив кад му се неко супротстави или противуречи. И тако је народ гледао, у себи се чудио и ћутао. Но, деца, сва без предрасуда, без длаке на језику, неспутана, почела су да говоре истину. И ту истину нико није могао да заустави.   

Тако и наша несрећа, корона, сви гледамо, у себи се чудимо и ћутимо. Право ћути, судови ћуте, Уставни суд ћути.  А на то нема право .  Према Уставу Републике Србије Уставни суд одлучује о  сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима; сагласности потврђених међународних уговора са Уставом;сагласности других општих аката са законом; сагласности статута и општих аката аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе са Уставом и законом; сагласности општих аката организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката, удружења грађана и колективних уговора са Уставом и законом;сукобу надлежности између: судова и других државних органа; републичких органа и покрајинских органа или органа јединица локалне самоуправе;  покрајинских органа и органа јединица локалне самоуправе; органа различитих аутономних покрајина или различитих јединица локалне самоуправе; изборним споровима за које законом није одређенанадлежностсудова;забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана и забрани верске заједнице, под условима утврђеним Уставом;  постојању повреде Устава од стране председника Републике; жалби на одлуку донету у вези са потврђивањем мандата народних посланика. жалби на одлуку Високог савета судства о престанку судијске функције и жалби против одлуке Високог савета судства, у случајевима прописаним законом;  жалби против одлуке о престанку функције јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца;  уставној жалби;  одлагању ступања на снагу оспорене одлуке органа аутономне покрајине;  жалби органа одређеног статутом аутономне покрајине жалби органа одређеног статутом општине; врши и друге послове одређене Уставом и законом. Уставни суд Републике Србије је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе.

Поступак за оцену уставности и законитости могу да покрену државни органи, органи територијалне аутономије или локалне самоуправе, као и најмање 25 народних посланика. Поступак може покренути и сам Уставни суд. Свако правно или физичко лице има право на иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости. Уставни суд може, до доношења коначне одлуке и под условима одређеним законом, обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу закона или другог општег акта чију уставност или законитост оцењује. Уставни суд може оценити сагласност закона и других општих аката са Уставом, општих аката са законом и по престанку њиховог важења, ако је поступак оцене уставности покренут најкасније у року од шест месеци од престанка њиховог важења.^[

Разлози за непоступање Уставног суда леже у социјалној и свакој другој несигурности којом је обичан човек, па и судија, изложен. Судије, којима је дато право на спровођење у дело суштине права, а то је да странка у суду мора да очекује законит, легитиман поступак, заснован на начелима индивидуалне субјективне одговорности, хуманости и начелима праведности и сразмерности, не осећају се сигурно, зато што њихова примања и друге принадлежности зависе, искључиво, од извршне власти која на врло луцидан начин, утиче на то ко може бити судија.

Само по себи се намеће питање да ли је судија савршена или несавршена личност. Судије су суочене са додатним изазовима у државама у којима не постоје гаранције судијске независности, као што су лична сигурност, материјална независност, одсуство политичких утицаја, утицаја средине из које судија долази. Субјективна процена судије о исходу поступка уводи право и правичност у поље неизвесности, чиме се врши удар на један од основних принципа правне државе- на правну сигурност. Још су свежи ожиљци из нама блиске прошлости, о такозваној реформи судства из 2010. године, када је много судија остало без посла. Чиниоци који утичу на понашање судије су се, од тада, знатно променили. Судије су се научиле реду, те је сада потпуно искључена могућност да судија, пре доношења пресуде, пре свега не помисли на себе, на своју околину и да се запита да ли ће се његова пресуда некоме свидети или неће, односно да ли ће неко замерити судији на храбрости приликом примена права и правичности. Онда такве пресуде постају идеолошке пресуде, а приватни став судије постаје право преточено у пресуду. Када се суду да право на слободну процену, право престаје да буде право, већ постаје сила и неправда и тада нестаје принцип владавине права и правне државе. Када је суду дато право да правну норму не примењује стриктно, владавина права се претвара у владавину човека. Несумњиво је да лична уверења, у мањој или већој мери, уобличавају судску одлуку. А како судија стиче утисак да је моћан, он заправо постаје склонији притиску, нарочито политичком, економском и сваком другом.

Суд нема  право на слободно судијско уверење, професионалци који су се, пре ступања на дужност судије, школовали на факултету, после тога и кроз правосудни испит, дакле најмање десет година пре ступања на функцију, судије се правом баве као науком, кривично правном, која нас издваја од масе, од полусвета, који суди по пијацама. Суду је ускраћено право на емоцију, право да изрази мишљење у судници. Судија је позван да буде тумач закона, сходно свом образовању и васпитању, и у овој професији нема места слободном уверењу, већ само ономе што пише у прописима. Ко жели да дели право по правди, не припада нашем позиву и као такав може да одлучује само у ријалитијима и осталим „прикладним“ местима. Постоји ли граница судијске слободе, нарочито кад је судија у стицању утиска, односно уверења, свакодневно изложен чаршијским причама, писању медија или сазнањем о предметном догађају на други начин?

Стога ми је као правнику несхватљиво, а као човеку криво када у време нејвећег кршења Устава, Уставни суд се не оглашава. Вероватно је у самоизолацији, за разлику од рецимо Уставног суда Словеније који у време пандемије короне даје себи за право да по привременој мери налаже Словеначкој Влади да сваких седам дана мора да провери утемељеност рестриктивних мера ограничавања кретања те да о томе извештава јавност. Да ли се то Влади Словеније свиђа или не, није уопште битно, поготово код опште прихваћене флоскуле да се све ради уз сагласност и препоруке струке. Ако смо као друштво већ заузели такав курс, да се слушају струка и наука, поставља се питање а шта је право, да ли је наука или само прича за јавност. Јер, наше право не постоји, укинуто је.

Аутор: адвокат  Бојан Бјелановић