Пресуда Основног суда у Димитровграду, донета у петак 27.03.2020. године, којом је окривљени који је прекршио меру самоизолације оглашен кривим за извршење кривичног дела „Непоступање по здравственим прописима за време епидемије“ из члан 248. Кривичног законика („Сл. гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и 35/2019) – у даљем тексту КЗ, те којом је истом окривљеном за извршење предметног кривичног дела изречена казна затвора у трајању од 3 године, опасан је преседан, против кога би се требало борити у најмању руку у истој мери као и против ширења и последица ширења самог тзв. „Корона“ вируса!

Верујете ми, свако коме је барем мало стало да стечених људских права и грађанских слобода, требало би од оваквих „пресуда“ да страхује у истој мери као и од вируса!

Зашто?

Зато што оваква „пресуда“ представља зачетак једне друге врсте „вируса“! Страховање да до појаве такве врсте „вируса“ може доћи изразио сам у претходном тексту, и страховање се показало више него оправданим! Наиме, ради се о „вирусу“ у виду настојања извршне власти да стави под контролу рад судова у потпуности, како би имала потпуни монопол власти – и да прописује, и да спроводи, и да санкционише не поступање по прописаном!

Може неко рећи: „А шта је лоше у томе? Завешће се ред, спречити корупција, онемогућити разни договори испод жита! То нам је баш сада потребно да спречимо ширење заразе, спасемо животе!“… Можда може неко имати и шаљиву досетку као један господин на Twitter-у који је поручио свима нама који бринемо о законитости и уставности у време епидемије, да када се разболимо и одемо код лекара, тражимо да нас лече Уставом итд.

На жалост, свако ко би тако нешто рекао или барем помислио, не би био управу! Сви морају имати у виду да ће ова епидемија, као и свака претходна, једног дана престати. Тада ће се читаво човечанство, па и наше забито друштво у оквиру њега, вратити својим пословима, уобичајеним свакодневним активностима, друштвеним интеракцијама, и тада, једног дана, многи од нас ће имати свој „судар“ са државним апаратом! Неком ће бити потребна грађевинска дозвала, неко ће тужбом потраживати дуг, неко ће покушавати да оствари право на пензију, против некога ће брачни друг вршити насиље, некоме ће лопови обити кућу, а неко ће богами да се вољно или невољно нађе и са оне стране закона на којој су обично лопови. Поменути господин са Twitter-а ће можда бити процесуиран за саобраћајни прекршај, за који ће бити уверен да га није починио?! И тада, када страх од болести и смрти буде већ избледео, потиснут и враћен од стране наше психе дубоко назад у дубине атавизма, тада ће се сви у тренутку свог „судара“ са државом сетити Устава и својих права, и инсистираће на својим правима, жестоко и снажно!

Међутим, постоји опасност да не буде начина за реализацију зајемчених права, обзиром да у „судару“ појединца са државом, једино ефикасан и независтан суд може бити ауторитет који ће „пресећи“ која су и колика права појединца у сваком конкретном случају! Таквих судова неће бити уколико извршна власт на начин на који је „издејствовала“ пресуду са почетка текста, настави са праксом и увођењем неке врсте „апгрејдованих“ преких судова – преких судова 2.0! Сада се то одвија под плаштом епидемије, и може неупућенима чак деловати и оправдано, али постоји оправдана бојазан, да ако не буде било отпора, ако ствари прођу „испод радара“, исто или слично поступање извршне власти може да се настави и након окончања епидемије! Просто, таква је природа сваке извршне власти, не само код нас и не само сада, већ свуда и увек!

Шта је то што је са аспекта закона, права и правне науке лоше у напред наведеној пресуди? Најмање две ствари – начин спровођења поступка и изречена казна!

Шта је спорно у начину спровођења поступка?!

Нити једном одредбом Устава РС („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) – у даљем тексту Устав, нити пак било којом одредбом Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 и 35/2019) – у даљем тексту ЗКП, није прописана могућност да се окривљени саслушава посредством видео линка! Шта више, прописано је управо супротно – ОБАВЕЗНА НЕПОСРЕДНОСТ! Одредбом из члана 33. става 4. Устава прописано је да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди У ЊЕГОВОМ ПРИСУСТВУ и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани. Такође, одредбом из члана 13. става 1. ЗКП-а прописано је да се окривљеном који је доступан суду може се судити САМО У ЊЕГОВОМ ПРИСУСТВУ, осим када је суђење у одсуству овим закоником изузетно дозвољено (овај изузетак се не односи на конкретан случај, али нећу даље то образлагати како се не би ишло превише у ширину). Овде ћу се вратити делу претходног текста – ванредно стање је уведено и уређено одређеним правним оквиром, који између осталог чине:

Одлука о проглашењу ванредног стања („Сл. гласник РС“, бр. 29/2020),

Уредба о мерама за време ванредног стања („Сл. гласник РС“, бр. 31/2020),

Одлука о проглашењу болести ЦОВИД-19 изазване вирусом САРС-ЦОВ-2 заразном болешћу („Сл. гласник РС“, бр. 23/2020, 24/2020, 27/2020, 28/2020, 30/2020, 32/2020 и 35/2020),

Наредба о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 34/2020).

Оваквом задатом регулативом јесу у једном делу ограничена људска права и слободе зајемчена Уставом, али НИСУ СТАВЉЕНЕ ВАН СНАГЕ напред цитиране одредба Устава и ЗКП-а којима се прописује обавезна непосредност судског поступка! Та и тако прописана обавезна непосредност није сама себи циљ – она осигурава и јемчи да ће остала права које окривљеном признају Устав и ЗКП, заиста бити реализована у пракси, а ово је опет битно јер једино остваривање права окривљеног у пракси даје легитимитет судској одлуци, поготово осуђујућој! Пуно остваривање права окривљеног у пракси, разликује легитимну осуђујућу пресуду од голе државне силе!

Као неко ко је овом послу, бићу слободан да овде јавно изнесем нешто што је међу колегама јавна тајна – у многим судовима, поготово у унутрашњости, због застарелог начина вођења записника, неприхватања и неразумевања одредаба ЗКП-а (овај ЗКП колоквијално се још увек назива „нови“, и ако је у примени од 2013. године), упитног квалитета судијског кадра итд., суђења и њихов ток често не личе на оно што би по закону суђење требало да буде! Увођење посредног учешћа окривљеног у поступку, путем видео линка, додатно ће урушити квалитет суђења! Сада се употреба видео линка правда епидемијом, али ће након епидемије можда неком у Министарству правде пасти на памет да буде економичан – зашто возити окривљене из притворских јединица на суђења, када можемо уштедети на гориву и омогућити им суђење видео линком! Шта ћемо онда?! Како ћемо против таквог аргумента?!

У крајњем, зашто судити путем видео линка, па чак и у току епидемије?! Сигуран сам да је правилном применом одговарајућих мера, као и правилном и потпуном употребом заштитних средстава, могуће организовати и спровести судско рочиште на којем ће непосредно учествовати сви који би по закону требало, и на којем ће уједно сва та лица бити заштићена од потенцијалног ширења вируса!

Шта је спорно са изреченом казном?

Спорно је то што одредбе КЗ-а прописују општа правила о ОДМЕРАВАЊУ КАЗНЕ, па је тако одредбом из члана 54. става 1. КЗ-а прописано:

Суд ће учиниоцу кривичног дела одмерити казну у границама које су законом прописане за то дело, имајући у виду сврху кажњавања и узимајући у обзир све околности које утичу да казна буде мања или већа (олакшавајуће и отежавајуће околности), а нарочито: степен кривице, побуде из којих је дело учињено, јачину угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике, његово држање после учињеног кривичног дела а нарочито његов однос према жртви кривичног дела, као и друге околности које се односе на личност учиниоца.

Да ли је могуће да је судија у конкретном случају правилно одмерио све напред наведене олакшавајуће и отежавајуће околности, и да је и након тога нашао оправданим са становишта сврхе кажњавања да се изрекне максимална, најстрожа казна затвора у трајању од 3 године?!

Наравно да није!

Да подсетимо, за извршење кривичног дела из члана 248. КЗ-а запрећена је новчана казна или казна затвора до 3 године, што у пракси значи да се може изрећи само новчана казна, само затворска казна, у трајању од 30 дана до максималних 3 године, да се за изречену казну затвора у трајању до 1 године, може одредити да се има издржавати у кућним условима, и на крају може се изрећи и условна осуда, ако суд процесни да се и тако може постићи сврха кажњавања.

И сада, поред овакве лепезе могућности, у првом суђењу путем видео линка, судија Основног суда у Димитровграду „утврђује“ да је са становишта сврхе кажњавања оправдано једино изрећи ефективну казну затвора у максималном трајању – 3 године?! Поређења ради, већина осуђених за „диловање“ опојне дроге најчешће добија казну завора у трајању од 3 до 5 година. Није спорно да не поступање по прописаним мерама против ширења заразне болести ЦОВИД-19 представља друштвено опасно понашање! Међутим, ми у штуром саопштењу Основног суда у Димитровграду нисмо имали прилику да чујемо које то околности у конкретном случају оправдавају изрицање најстроже казне? Шта то понашање окривљеног у конкретном случају чини друштвено најопаснијим, па је било неопходно ићи са казненим максимумом? Да ли је окривљени заражен, односно да ли је то знао, па ипак није био поштовао меру самоизолације? Због чега је прекршио меру самоизолације? Јел то неки тривијални, или обесни разлог, или нешто можда условно речено битније? Да ли је био упознат са мером самоизолације? Ако јесте био, како? Да ли му је изричито саопштена та обавеза по уласку у земљу, или се од њега очекивало да је информисан? Да ли је добио званично решење о одређивању ове мере или не?

Друга слична пресуда која је уследила након ове „прве“, пресуда Основног суда у Пожаревцу, којом је изречена нешто блажа, али даље престрого одмерена казна затвора у трајању од 2 године, окривљеном за исто кривично дело извршено кршењем мере обавезне самоизолације по повратку из иностранства, боље осликава бесмисленост и незаконитост овако строгих казни, обзиром да ту знамо нешто од околности конкретног случаја. Наиме, ради се о лицу које се у земљу вратило пре увођења ванредног стања, којем нико није приликом преласка државне границе издао било какво решење нити је усмено упозорено о мери, и које се пре притварања данима нормално понашало, није се крило, ишло је по селу, у продавницу, секло дрва, јер није било свесно обавезе самоизолације. Процените сами, да ли је ово „дело“ које оправдава изрицање казне затвора у трајању од 2 године?!

Јасно је да је по среди не правилно одмеравање казне од стране судије, већ једно „комесарско“ поступање, својствено преким судовима, са жељом да се по сваку цену, што брже и медијски што ефектније покаже „снага“ државе, да се заведе ред, да се емитује одлучност у овој „одсудној“ борби! Друштво у којем су не тако давно преки судови не само одузимали сва грађанска права, већ и стрељали, требало би да се плаши оваквог поступања више него вируса! Није стрељање, али… Такође, ради се о забрињавајућем степену неке врсте „самоцензуре“ поступајућег судије! Тачније, ради се о жељи да се прекомерном строгоћом и прекомерном ревношћу у спровођењу указа и декрета извршне власти, покаже тој истој извршној власти да је тај конкретни судија „исправан“, да прихвата парадигму поступања извршне власти, и да га у тој намери неће зауставити ни Устав, ни закон, ни права и слободе појединаца, ништа!

За мене, дубоко узнемиравајуће!

Не поседујем довољно списатељских квалитета како би лаицима дочарао колико је напред описано поступање суда и судија лоше по друштво, те ћу се стога послужити цитатом:

„То је Човек-судија који на свет око себе гледа само као на подручје свога рада и позива, и при томе је увек у миру са самим собом и својом савешћу. А, као што је познато, нема тога добра, као ни тога зла, које овакав угледан правник мирне савести није способан да почини. Он има само једну амбицију: да својим изузетним оштроумљем надмудри и белодану животну истину и живот сам, и да их утера у лаж, само да би могао да заустави, изобличи и преда »заслуженој казни« људско биће које је, у својој без обзирној тежњи за срећом, или оним што сматра срећом, скренуло са пута закона.

То је човек-правник, и то онакав какав је влади и државној власти потребан, са изузетном способношћу да у сваком сукобу између државе, с једне стране, и неке мање установе или неког појединца, с друге стране, уме брзо да нађе у неком тексту закона оно место које говори у корист државе, и то јасно и убедљиво.“.

(„Омерпаша Латас“ Иво Андрић, опис Јунус-ефендије)

Аутор: адовокат Предраг Д. Стефановић