Да ли ширење болести ЦОВИД-19 изазване вирусом САРС-ЦОВ-2 до размера светске пандемије, и последично угрожавање здравља и живота грађана Републике Србије оправдавају проглашење ванредног стања и ступање на снагу мера којима се у једном делу ограничавају људска права и слободе зајемчена Уставом РС („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) – у даљем тексту Устав?!

Мислим да смо сви сагласни да јесте оправдано! На тај начин држава потпуно оправдано настоји да сачува животе и здравље наших грађана!

У основи, правни оквир за такво ограничавање људских права и слобода постављан је следећим актима наше државе:
Одлуком о проглашењу ванредног стања („Сл. гласник РС“, бр. 29/2020),
Уредбом о мерама за време ванредног стања („Сл. гласник РС“, бр. 31/2020),
Одлуком о проглашењу болести ЦОВИД-19 изазване вирусом САРС-ЦОВ-2 заразном болешћу („Сл. гласник РС“, бр. 23/2020, 24/2020, 27/2020, 28/2020, 30/2020, 32/2020 и 35/2020),
Наредбом о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 34/2020).

Међутим, да ли је оправдано да се паушалним поступањем државних органа људска права и слободе крше и ограничавају и ван напред означеног правног оквира, односно и у већој мери у односу на оно како је ограничење прописано предметним одлукама?!

Свакако да је ово потоње недопустиво, независно од опасности по здравље и животе људи која објективно прети! Мишљења сам да је скретање пажње на негативне последице оваквог паушалног и правно неутемељеног одступања од одредаба Устава, у једнакој мери важно као и позивање на то да се сви морамо придржавати прописаних мера заштите од тзв. „Корона“ вируса – и једно и друго је зарад нашег, али још и више зарад општег добра!

Због чега ово пишем?!

Дана 19.03.2020. године, Министарство правде РС јавно је објавило вест да су од стране тог министарства, свим правосудним органима упућене препоруке за поступање у случајевима у којима лица, не поштујући мере самоизолације, чине кривично дело „Непоступање по здравственим прописима за време епидемије“ и кривично дело „Преношење заразне болести за време ванредног стања“.

Те и такве препоруке између осталог садрже и препоруку јавним тужилаштвима да обавезно траже одређивање притвора за сва лица која прекрше меру самоизолације, односно, уколико лице прекрши меру самоизолације, јавни тужилац обавезно предлаже суду да таквом лицу одреди меру притвора, коју ће та лица издржавати у посебним установама намењеним за ту сврху. Такође, Министарство правде дало је препоруку и Републичком јавном тужиоцу, да у случају не поступања по наведеним упутствима поднесе дисциплинску пријаву против надлежног јавног тужиоца, односно заменика јавног тужиоца.

Недопустиво кршење независности у раду тужилаштва, недопустиви непосредни притисак на тужилаштво, и недопустиви посредни притисак на суд! Ово последње стоји и ако се у самим препорукама не спомиње правосуђе, обзиром да се оваквом врстом саопштења посредно врши притисак на судије, које ће због новонастале ситуације иначе одлучивати у измењеним и нередовним околностима!

Одредбама из члана 156. Устава прописано је да је Јавно тужилаштво самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости, те да Јавно тужилаштво врши своју функцију на основу Устава, закона, потврђеног међународног уговора и прописа донетог на основу закона.

Одредбом из члана 142. ст. 2. Устава прописано је да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора.

Одредбом из члана 30. ст. 1. Устава прописано је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.

Напред наведеним Одлукама, Уредбом и Наредбом, којим је проглашено ванредно стање, и којима је успостављен правни оквир који одређује начин и меру одступања од људских права и слобода које се гарантују Уставом, НИЈЕ СТАВЉЕНА ВАН СНАГЕ нити једна од одредба Устава које сам цитирао у претходна три става! То значи да су тужилаштва и судови још увек независни и самостални у свом поступању, да су „везани“ постојећим законима и прописима, да сами одлучују када су и ком конкретном случају испуњени услови за предлагање и одређивање мере притвора, те да је мера притвора и даље само изузетак од правила да нико не може бити лишен слободе без правноснажне одлуке суда, да се одређује само ако је то НЕОПХОДНО за вођење кривичног поступка, односно да се одређује искључиво и само када су испуњени законом прописани услови за то, да се увек примењују првенствено блаже мере, уколико је њиховом применом могуће постићи исту сврху (неометано вођење кривичног поступка), те да мера притвора није и не може бити средство за спровођења нити замена за меру изолације, односно самоизолације, које су пре свега из домена здравствене заштите, а не кривично-процесног права!

Наша демократија је крхка и на „стакленим ногама“, при чему је и таква каква је, тешком муком изборена! Настојања извршне власти да на сваки начин у потпуности ставе под контролу правосуђе и тужилаштво, представљала су константу у поступању сваке власти до сада, независно од страначке припадности. У прилог томе говори и јавна расправа о изменама Устава која је до скора вођена, и у оквиру које се извршна власт веома жустро обрачунавала са појединцима из правосуђа и тужилачке организације који су се усудили да се позивају на потребу да правосуђе и тужилаштво буду још независнији, или да се барем очува садашњи ниво њихове Уставом прописане независности (о овоме је често писао одличе текстове и објављивао их и овде на Линкедин-у наш судија Миодраг Мајић).

Сходно наведеном, потребно је тако тешко стечену какву такву демократију, чији један од основних предуслова независност правосуђа и тужилаштва од извршне власти, бранити у ова тешка времена, упркос томе што смо сви под претњом тешких последица услед ширења тзв. „Корона“ вируса. Независност правосуђа и тужилаштва у нашем друштву осетљиви су и подложни урушавању услед притисака извршне власти, на исти начин и у истој мери у којој су старије особе и хронични болесници подложни негативним дејствима заразне болести ЦОВИД-19! Морамо чувати независност правосуђа и тужилаштва на исти начин, истом жестином и одлучношћу, као што тренутно водимо борбу за оне који су најугроженији ширењем вируса! Одступање о од зајемчених људских права и слобода грађана нужно морају бити само унутар јасно одређеног и прописаног правног оквира! На том се мора инсистирати увек, па и сада, у овим околностима! У крајњем, ако већ имамо поверења у владу и здравствене раднике и стручњаке да предузимају све оно што је неопходно да нас заштите од ЦОВИД-19, онда би требало имати поверења и у тужилаштво и правосуђе да ће стручно и у складу са законом процесуирати сваки појединачни случај кршења прописаних мера, на начин који је у најбољем интересу друштва!

Аутор: адвокат Предраг Д. Стефановић