Када се адвокату обрати странка, која тек треба да постане клијент и када она то заиста и постане, а када се ради о породичном спору у којем се одлучује о правима детета, наилазимо на дилеме које желим да анализирам у овом тексту.

Наиме, знамо да интерес клијента треба да ставимо чак и испред свог, јер то јесте адвокатура.

Међутим, када је реч о породичном спору, где се странке споре око поверавања вршења родитељског права, око начина виђања са децом, око путовања у иностранство, јер родитељи желе децу да поведу на одмор, па је потребан пасош и сагласност за прелазак границе, око куповине свакодневних намирница, гардеробе, џепарца, дакле реч је и о издржавању, адвокатура јесте на посебном испиту.

Полазећи од Устава Србије, који јемчи заштиту људских права и слобода, па тако и права детета и њихових родитеља, Породични закон нормира да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се њега тичу.

Ако анализирамо неколико одредби Кодекса професионалне етике, које нарочито прописују да адвокат има високи степен професионалне одговорности, која проистиче из обавезе да своја знања и способности подједнако посвети клијентима и интересима законитости и правде те да су правне и етичке обавезе адвоката засноване на Уставу, закону и другим важећим прописима и потврђеним међународним уговорима и правним актима, као и самом Кодексу, видимо да начело на основу којег адвокат интересе клијента треба да стави испред сопствених интереса и интереса својих колега, других учесника у поступку и трећих лица, мора да претпи неке изузетке. Ово је видљиво и из одредаба Кодекса које прописују разлоге за одбијање заступања, међу којима је прописано и да такав разлог постоји ако адвокат закључи да је обест основни мотив странке, или да странка има друге нехумане или неморалне побуде, као и ако су захтеви странке очигледно супротни њеним властитим интересима.

Наиме, развод брака, питање поверавања малолетне деце, као и питање начина одржавања личних односа малолетне деце са родитељима након развода брака и питање издржавања, јесу питања о којима се одлучује по правилима парничног поступка. Међутим, за парнични поступак прописано је начело диспозиције странака у поступку, па тако суд неће расправљати о чињеницама које странке не предлажу, док је исто начело дипозиције у породичном спору у приличној мери суспендовано – истражним начелом. У поступку у вези са породичним односима суд може утврђивати чињенице и када оне нису међу странкама спорне, а може и самостално истраживати чињенице које ниједна странка није изнела.

Такође, одребама Породичног закона првенствено јесте прописана хитност, а потом и нарочита хитност у поступању. Суд је у складу са наведеним обавезан да поштује хитне рокове, као и да поступак спроведе уз мали број рочишта, јер најбољи интерес малолетног детета налаже да се статус детета и начин његовог живота после развода брака, успостави у најкраћем року.

Из свега наведеног веома брзо можемо извести закључак да адвокат, поштујући Устав, закон, конвенције и уговоре, као и Кодекс сопствене етике, приликом заступања у породичном спору, мора и треба да заступа интересе свог клијента али да се у том заступању никако не сме поставити као препрека законитости и нарочито хитности у поступању, а све из разлога поштовања најбољег интереса малолетног детета. Ово конкретно значи да није у складу са Кодексом ако адвокат тежи одуговлачењу поступка, чак и ако то јесте у актуелном интересу његовог клијента. Ово стога што спор о деци, није спор ради дуга или међе. Ово такође значи да није у складу са Кодексом када адвокат приликом заступања отежава суду да спроведе истражно начело или ако зоупотребљава прописано истражно начело. Јер као што рече једна госпођа која дуги низ година суди у породичном већу, странке у поступку имају право да се боре за старатељство али у оквиру прописаног поступка и не дуже од законом прописаног времена за спровођење поступка у породичном спору. Овде долазимо и до питања која су све средства дозвољена код ове врсте заступања и у којој мери се најбољи интерес малолетног детета сусреће са интересом родитеља у породичном спору, односно да ли свака врста тајни заната којима адвокат располаже, може да буде демонстрирана у овој врсти поступка.

Знамо да Кодекс у делу којим је нормирано недопуштено стицање клијената забрањује адвокату да на сензационалистички или самохвалисав начин представља у јавности своје предмете, способности и успехе, што важи за било коју врсту заступања. У породичном спору ова забрана мора да важи и за сам ток заступања, а адвокатска бравура треба да се састоји у томе да допринесе да се спор заврши у законом прописаном року те да интереси његовог клијента буду остварени паралелно са интересима његове деце.

Европски суд за људска права је примењујући одредбе релевантних конвенција, у својим одлукама које се тичу права на породични живот, у која између осталих улазе родитељска права и право на старатељство, у неколико наврата истицао обавезу државе да омогући родитељима да буду укључени у поступак којим се одлучује о старатељству над дететом и то до степена који ће им омогућити потребну заштиту њихових интереса (W. против Уједињеног Краљевства 1987;  Elshoiz против Немачке 2000). Такође, при одлучивању о родитељским правима, држава мора мора успоставити правичну равнотежу између интереса детета и родитеља, с тим да се при томе посебна важност мора дати најбољем интересу детета, које зависно од његове природе и озбиљности може надјачати интерес родитеља (Пресуда против Немачке из 2003.).

Из свега наведеног произилази да је дужност адвоката који заступа у Породичном спору да управо указујући свом клијенту на законска решења као и на примере судске праксе који илуструју ниво достигнутих права из ове области, а пре свега деце, укаже на неделостворност предузимања неких радњи које клијент захтева те дужност да ни сам не предузима радње којима би интерес деце могао да буде угрожен. По мом мишљењу недопустиво је и противно Кодексу адвокатске етике да адвокат својим поступањем генерише партнерски или други конфликт између родитеља у породичном спору, поучава клијента да децу изложи конфликту лојалности, јер би тиме директно био угрожен интерес малолетне деце. Све ово наравно не укључује било какву колебљивост, попустљивост или неодлучност приликом заступања права и интереса клијента, већ спознају да је у породичном спору најбољи интерес малолетног детета суштински садржина и најбољег интереса његовог клијента те је из тих разлога прописима које је адвокат дужан да поштује, тај интерес стављен у први план.

Аутор: Мирјана Милић Дрвеница, адвокат у Београду

Fotografija: investmentexecutive