Право на правично суђење је, једно од основних људских права, загарантовано Уставом Републике Србије. Чланом 32. став 1. Устава Републике Србије прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега. Један од основних елемената права на правично суђење је јавност суђења пред првостепеним судом. Начело јавности је једно од класичних кривичнопроцесних начела, која су типична за акузаторске и мешовите типове кривичних поступака. Начело јавности у кривичном поступку се може посматрати са два аспекта. С једне стране се јавношћу суђења допушта грађанима увид у рад судова, а са друге стране јавношћу у саслушању странака пред судом тежи се остварењу „фер“ суђења и томе да се доказни поступак не заснива искључиво на писменим доказима. Јавност у судским поступцима, као једно од основних људских права, може бити ограничено Уставом, као највишим правним актом једне државе и законом, али само у случају да то ограничење допушта Устав. У овом раду биће речи о примени начела јавности у кривичном поступку, као и о појединим спорним питањима која се тичу искључења јавности.

Полазећи од цитираних Уставних одредби, Законик о кривичном поступку, у члану 362., прописује да је главни претрес јаван, а да главном претресу могу присуствовати само лица старија од 16 година. Ово је једна од новина у ЗКП-у, имајући у виду да је ранијим Закоником о кривичном поступку (2001) било прописано да главном претресу могу присуствовати само пунолетна лица, односно само лица старија од 18 година, будући да се у нашем праву пунолетним сматра лице са навршених 18 година живота. Ово право је од суштинског значаја са развој демократије, јер штити странке од тајног правосуђа које измиче контроли. Када је у питању могућност ограничења јавности суђења, то ограничење мора бити прописано Уставом, с обзиром да се ради о једном од основних људских права које је прокламовано Уставом, тако да Устав као највиши правни акт једне државе га једино може и ограничавати.

Устав Републике Србије, чланом 32. ставом 3., прописује у којим то случајевима може доћи до искључења јавности у судским поступцима, наводећи при томе следеће разлоге за искључење јавности: ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку. Водећи се оваквом уставном одредбом, чланом 363. ЗКП је прописано да од отварања заседања па до завршетка главног претреса, веће може по службеној дужности или на предлог странке или браниоца, али увек након њиховог изјашњења, искључити јавност за цео главни претрес или за један његов део, ако је то потребно ради: заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала, интереса малолетника, приватности учесника у поступку и других оправданих интереса у демократском друштву. Дакле, искључење јавности се може односити на цео главни претрес, али и само на један његов део.

Одлуку о искључењу јавности доноси претресно веће, по службеној дужности или на предлог јавног тужиоца, браниоца или странке, али је пре доношење одлуке неопходно да се прибави њихово изјашњење. Када је реч о разлозима за искључење јавности са главног претреса уочљиво је да Законик о кривичном поступку прописује разлоге који се, може се слободно рећи, налазе на граници уставности. Устав Републике Србије прецизно наводи у којим случајевима може доћи до ограничења људског права, како би на, првом месту, остало мало простора за евентуалне злоупотребе и широка тумачења. Законик о кривичном поступку полазећи од овог уставног ограничења проширује списак разлога за искључење јавности додајући на крају и друге оправдане интересе у демократском друштву. Намеће се питање који су то други оправдани разлози и ко ће, на крају крајева, да процењује да ли је то други оправдани разлог за искључење јавности.

Први разлог за искључење јавности је заштита интереса националне безбедности. Заправо, ради се о свим оним кривичним поступцима у којима учесници у поступку износе тајне податке на главном претресу. У складу са стразбуршким стандардима није довољно да нешто представља тајни податак, већ да in concreto представља околност која може да утиче на националну безбедност.

Потом, јавност може бити искључена и ради заштите јавног реда и морала. Устав Републике Србије прецизније одређује овај разлог као „заштита јавног реда и морала у демократском друштву“. У пракси не морају кумулативно да буду испуњена оба услова, и да се ради о заштити јавног реда и о заштити морала, него је за искључење сасвим довољно да постоји један или други разлог. До ремећења јавног реда би могло да дође услед „осетљивости“ предмета о којем се расправља на главном претресу, док би заштита морала требало да обезбеди несметано расправљање о питањима у вези са моралним стандардима који нису општеприхваћени у јавности.

Трећи разлог се односи на заштиту интереса малолетника. Наиме, овде се не ради о заштити малолетника као окривљеног, с обзиром да је према одредби члана 75. став 1.  Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, у кривичном поступку у коме је малолетник окривљени, јавност увек искључена, него се ради о кривичним поступцима у којима се малолетник јавља као оштећени кривичним делом или као сведок у кривичном поступку.

Четврти разлог се односи на заштиту приватности учесника у поступку. Под учесницима у поступку сматрају се не само окривљени и оштећени, него и сва остала лица која учествују у поступку (сведоци, вештаци…), имајући у виду одредбу члана 2. став 1. тачка 9. ЗКП према којој су странке, само, тужилац и окривљени. Језичким и логичким тумачењем долази се до закључка да појам учесници обухвата шири круг лица од појма странке. Европски суд за људска права је, у случају Б. и П. против Уједињеног Краљевства, одлучио да су поступци развода брака или одлуке о пребивалишту деце након развода најбољи примери у којима се може оправдати искључење јавности у циљу заштите приватности детета и спречавања нарушавања правичног поступања.

И на крају, јавност са главног претреса може бити искључена и из других оправданих интереса у демократском друштву. Наиме, овако непрецизан разлог доводи одредбу члана 363. ЗКП на границу уставности. Уставом загарантована људска права могу бити ограничена уставом и због постојања јасно одређених оправданих разлога, а законом само ако Устав допушта ограничење. Уставом Републике Србије су ти разлози јасно одређени. Надаље, обавеза законодавца је да у стварању закона води рачуна да се све законске одредбе налазе у границама уставних одредби, у супротном исте не би смеле да опстану и примењују се у правном систему. Суд је тај који у пракси, даје коначан суд о томе да ли се нека околност може подвести под други оправдани интерес у демократском друштву или не. Иако се независност и непристраност судова подразумева и чијем одржавању се тежи у бројним реформама правосуђа, свакако треба избегавати овакве неодређене и непрецизне одредбе, поготово када се њима задире и ограничава уставом зајемчено људско право, јер опасност од злоупотребе треба свести на минимум.

Чланом 366. ЗКП-а предвиђен је посебан случај искључења јавности са главног претреса. Јавни тужилац може предложити суду да се јавност искључи са главног претреса приликом испитавања окривљеног сарадника или осуђеног сарадника, а пре доношења одлуке о предлогу јавног тужииоца, председник већа ће затражити од оптуженог и његовог браниоца да се изјасне о предлогу за искључење јавности. Дакле, законодавац издваја посебан разлог за искључење јавности, а то је у случају потребе испитивања окривљеног сарадника или осуђеног сарадника. Могућност подношења предлога за искључење јавности је у рукама јавног тужиоца. Оправдање за постојање овог разлога налази се у потреби успешног супротстављања организованом криминалу и ратним злочинима.

Када суд одлучи о искључењу јавности, то искључење се никада не односи на странке, браниоца, оштећеног и његовог заступника, пуномоћника оштећеног и тужиоца или пуномоћника приватног тужиоца. С обзиром да је јавност поступка правило, које има уставом и законом прописане изузетке, судска пракса показује и да тај изузетак има изузетак. Наиме, суд може дозволити присуство одређених лица, која не спадају у круг горе побројаних лица на која се искључење јавности не односи, у поступку у коме је јавност искључена. Службеним лицима, научним радницима, а по захтеву окривљеног, и његовом брачном другом или блиским сродницима, лицу које живи са окривљеним у ванбрачној или другој трајној заједници живота, веће може дозволити да присуствују главном претресу на коме је јавност искључена. У том случају председник већа је дужан, да их на почетку главног претреса, упозори да је јавност искључена, да све што чују имају дужност да чувају као тајну, а да одавање тајне представља кривично дело.

Решење већа којим се искључује јавност мора бити јавно и образложено и у том решењу веће мора одредити ко су лица којима је дозвољено присуство главном претресу. Против овог решења није дозвољена посебна жалба, што указује на могућност да се побија тек у жалби против пресуде или против решења које одговара пресуди. Повреда начела јавности представља један од жалбених разлога, односно апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка. Наиме, под апсолутно битним повредама одредаба кривичног поступка сматра се, између осталог, и повреда начела јавности – ако је противно Законику била искључена јавност на главном претресу. Законодавац, дакле, једино случај када је јавност била искључена на главном претресу, а ниједан од услова прописаних Закоником није био испуњен, прописује као битну повреду одредаба кривичног поступка, услед чега првостепена одлука мора бити укинута и предмет бити враћен на поновно одлучивање. Ratio legis овакве одредбе, да битну повреду одредаба кривичног поступка не представљају и случајеви у којима јавност није била искључена, а био је испуњен неки од услова, представља, заправо, немогућност да се штета, проузрокована неискључењем јавности, отклони укидањем првостепене пресуде и враћањем предмета на поновно суђење, на коме би јавност била искључена, имајући у виду да је целокупан кривични поступак, првобитно, био доступан јавности.

На крају, спис предмета у коме је јавност била искључена, може бити коришћен као доказ у другом кривичном поступку, али се извођење тог доказа мора спровести уз искључење јавности и уз одговарајуће упозорење странкама у поступку у вези са тим.

Начело јавности омогућава грађанима једне државе да буду информисани о поступању судова у појединачним кривичним поступцима. Јавност рада судова и доступност података о току кривичног поступка, поготово у случајевима који су изазвали велику пажњу јавности и грађана, ствара поверење грађана у правосудни систем, а транспарентношћу суђења долази и до остварења једног од уставом зајемчених људских права – права на правично суђење. Управо из ових разлога, да би се очувала вера грађана у независан и непристрасан суд, у случајевима када постоји неки од разлога за искључење јавности, одлука већа о искључењу мора бити образложена и као таква доступна јавности, јер свако супротно поступање би довело до стварања сумње код грађана да постоји тајно правосуђе, а то би даље бацило сумњу да члан 32. Устава Републике Србије, који прокламује право на правично суђење, постоји само као слово на папиру.

Напомене:

1 Устав Републике Србије“Службени гласник РС“ бр. 98/2006

2 М. Шкулић, „Кривично процесно право“, Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, Београд 2016. стр. 77

3 Г. Илић, М. Мајић, С. Бељански, А. Трешњев, „Коментар Законика о кривичном поступку“, Службени гласник РС, Београд 2018., стр. 908.

4 Ibid. стр. 909.

5 Ibid., 909.

6 Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела кривичноправној заштити малолетних лица, „Службени гласник РС“, бр. 85/2005.

7 Европски суд за људска права, Б. и П. против Уједињеног краљевства, пресуда бр. 36337/97, 35974/97 од 29.04.2001.

8 Ibid., 912.

9 Текст одговора утврђен је на седници Кривичног одељења Врховног касационог суда 15.4.2014. године – Билтен Врховног касационог суда, број 1/2015, Интермеx, Београд.

Аутор: Јелена Динчић,

мастер права специјализована за област кривичног права