Правни лекови се деле на оне који се улажу против неправноснажних судских одлука – редовни правни лекови и они који се улажу против правноснажних судских одлука – ванредни правни лекови. Основно својство које одређује да ли странка има право на изјављивање редовног или ванредног правног лека је правноснажност. Правноснажност судске одлуке ствара немогућност да се одлука даље побија редовним правним лековима (формална правноснажност) и долази до решавања одређене правне ситуације на тај начин што се наступањем правноснажности коначно решава оно што је до тада било спорно међу странкама (материјална правноснажност). Могућност изјављивања ванредних правних лекова против правноснажних одлука, заправо,                 представља накнадно испитивање материјалне правноснажности. У овом раду биће речи о захтеву за понављање кривичног поступка, који је у пракси наишао на одређена спорна питања.

Кључне речи: ванредни правни лек, кривични поступак, захтев за понављање кривичног поступка, осуђени.

1. Захтев за понављање кривичног поступка

Актуелни Законик о кривичном поступку прописује две врсте ванредних правних лекова: захтев за понављање кривичног поступка и захтев за заштиту законитости. Такође, Законик прописује два модела захтева за понављање поступка: 1. захтев за понављање кривичног поступка који је окончан правноснажном судском пресудом и 2. захтев за понављање кривичног поступка осуђеном у одсуству.

Одредбом члана 473. став 1. ЗКП је прописано да се кривични поступак завршен правноснажном пресудом може поновити само у корист окривљеног. Дакле, из овакве законске конструкције произилази да се ради само о кривичним поступцима који су окончани осуђујућом пресудом, јер не би постојао правни интерес да се тражи понављање кривичног поступка који је окончан ослобађајућом или одбијајућом пресудом. С друге стране, одредбом члана 478. став 3. тачка 1. ЗКП прописано је да када суд у новом поступку донесе пресуду изрећи ће да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази. Уочљиво је да су ове две законске одредбе у међусобној колизији. Ако се кривични поступак може поновити само у корист окривљеног, а у поновљеном кривичном поступку суд може донети пресуду у којоj ће изрећи да се ранија пресуда оставља на снази, у целини или делимично, онда, полазећи од језичког тумачења, кривични поступак може бити поновљен и на штету окривљеног. Заправо, у овом случају се наведена одредба да се кривични поступак може поновити само у корист окривљеног треба тумачити у смислу да се окривљеном ствара могућност да се понови кривични поступак, да изнесе нове чињенице и доказе, тачније да се окривљеном оставља могућност да изнова изнесе своје одбрану, али, да то не значи нужно да ће исход поновљеног кривичног поступка бити знатно повољнији за окривљеног у односу на ранију осуду, управо узимајући у обзир чињеницу да у поновном поступку, суд може новом пресудом ранију да остави, делимично или у целини, на снази. Једино ограничење које закон намеће, када је у питању корист окривљеног, је та да суд у поновљеном поступку, уколико ранију пресуду стави ван снаге у целини или делимично, приликом изрицања нове казне мора да се води начелом reformatio in peius.

Такође, правно је интересантно и то да закон дозвољава понављање кривичног поступка који је завршен правноснажном пресудом, али да законодавац оставља правну празнину када су у питању кривични поступци који се окончавају доношењем решења, како их закон дефинише „која одговарају пресуди“, односно решења којим се изричу мере безбедности и решења донета на рочиштима за изрицање кривичне санкције. На седници Кривичног одељења Врховног касационог суда, дана 16.06.2014. године, донет је закључак према коме понављање кривичног поступка по правилима за понављање поступка окончаног правноснажном пресудом дозвољено је и у случају окончања кривичног поступка правноснажним мериторним решењем које замењује пресуду, тј. којим се коначно одлучује о самој кривично-правној ствари, односно о извршењу кривичног дела.

Захтев за понављање кривичног поступка могу поднети странке и бранилац, а после смрти окривљеног захтев могу поднети јавни тужилац, брачни друг окривљеног, лице са којим је живео у ванбрачној или другој заједници живота, сродници по крви у правој линији, законски заступник, усвојитељ, усвојеник, брат, сестра и хранитељ. Захтев може бити поднет и након што је осуђени издржао казну затвора или је наступила застарелост, односно дошло је до амнестије или помиловања. У сваком тренутку подносиоци захтева, све до доношења одлуке суда, могу да одустану од поднетог захтева.

Спорна је одредба закона којом се указује на то да се захтев за понављање кривичног поступка може поднети и ако је наступила застарелост, односно ако је дошло до акта амнестије или помиловања, ако као полазну тачку имамо одредбу закона која каже да се понављање кривичног поступка може дозволити само у корист окривљеног. Ако је наступила застарелост, или је кривично дело за које је осуђен обухваћено актом амнестије и помиловања, у тим случајевима, дозвољавање понављања крвичног поступка свакако не би било у корист окривљеног.

Када је у питању садржина захтева за понављање кривичног поступка, подносилац је дужан да у њему наведе разлог на основу кога тражи понављање кривичног поступка и да приложи доказе на основу којих поткрепљује чињенице на којима заснива захтев. У случају да захтев садржи одређене недостатке суд ће позвати подносиоца да у остављеном року недостатке исправи (члан 472. став 2. ЗКП). Уколико се захтев заснива на чињеници да се пресуда заснива на лажној исправи или на лажном исказу сведока, вештака, стручног саветника, преводиоца, тумача или саокривљеног или ако је до пресуде дошло услед кривичног дела јавног тужиоца, судије, судије-поротника или лица које је предузимало доказне радње, такве тврдње се морају доказати правноснажном судском одлуком донетом против наведених лица, а уколико су таква лица умрла или постоје друге околности које искључују кривично гоњење, тада се овакве чињенице могу поткрепити и другим доказима.

2. Разлози за понављање кривичног поступка

У члану 473. ЗКП таксативно су прописани разлози за понављање кривичног поступка (numerus clausus). Разлози за понављање кривичног поступка, према ЗКП-у су: 1. ако је пресуда заснована на лажној исправи или лажном исказу сведока, вештака, стручног саветника, преводиоца, тумача или саокривљеног; 2. ако је до пресуде дошло услед кривичног дела јавног тужиоца, судије, судије-поротника или лица које је предузимало доказне радње; 3. ако се изнесу нове чињенице или се поднесу нови докази који сами за себе или у вези са ранијим чињеницама или доказима могу довести до одбијања оптужбе или ослобођења од оптужбе или до осуде по блажем кривичном закону; 4. ако је за исто дело више пута суђено или ако је са више лица осуђен за исто дело које је могло учинити само једно лице или нека од њих; 5. ако се у случају осуде за продужено кривично дело или за друго кривично дело које по закону обухвата више истоврсних или више разноврсних радњи изнесу нове чињенице или поднесу нови докази који указују да није учинио радњу која је обухваћена делом из осуде, а постојање ових чињенице би довело до примене блажег закона или би битно утицало на одмеравање казне; 6. ако се изнесу нове чињенице или поднесу нови докази којих није било када је изрицана казна затвора или суд за њих није знао иако су постојали, а они би очигледно довели до блаже кривичне санкције; 7. ако се изнесу нове чињенице или поднесу нови докази да окривљеном није уредно достављен позив за претрес који је одржан у његовом одсуству.

Уочљиво је да су сви разлози за понављање кривичног поступка, изузев последњег, материјалне природе, и тичу се појављивања нових чињеница или доказа, који нису били познати или нису постојали у време пресуђења, а који би у том случају довели до повољнијег исхода за окривљеног. Последњи разлог, прописан одредбом члана 473. став 1. тачка 7. ЗКП-а, је процесне природе и односи се на постојање неправилности приликом позивања окривљеног, односно на доказивање да окривљеном није уредно уручен позив за главни претрес који је одржан у његовом одсуству.

Законик одређује и рок у коме се може поднети захтев за понављање кривичног поступка, где се поново прави разлика између разлога наведених у ставу 1. тачка 1-6. ЗКП-а, на основу којих се понављање поступка може тражити све док казна затвора не буде извршена, а из разлога наведеног у ставу 1. тачка 7. истог закона у року од шест месеци од доношења пресуде жалбеног суда.

3. Надлежност за одлучивање по захтевима за понављање кривичног поступка

Чланом 474. ЗКП-а прописана је надлежност за одлучивање о изјављеном захтеву за понављање кривичног поступка. Наиме, о захтеву одлучује веће из члана 21. став 4. ЗКП-а (кривичнованрасправно веће) суда који је у ранијем поступку судио у првом степену, а о захтеву који се подноси из разлога прописаног одредбом члана 473. став 1.тачка 7. ЗКП-а надлежно је веће суда који је после претреса одржаног у одсуству окривљеног донело одлуку. У саставу већа, приликом одлучивања о захтеву, не сме бити судија који је учествовао у доношењу пресуде у ранијем поступку. Такође, Законик у овом делу прописује и обавезу суда, да у случају сазнања за постојање неког од разлога за понављање поступка из члана 473. ЗКП-а, о томе обавести окривљеног, односно лице које је овлашћено да у име окривљеног поднесе захтев.

4. Одбачај захтева за понављање кривичног поступка

Даље, када суд прими захтев за понављање кривичног поступка, о наведеном може да одлучи на два начина. Најпре, суд ће решењем одбацити захтев за понављање кривичног поступка ако: 1. је захтев поднело неовлашћено лице; 2. подносилац захтева није поступио у складу са чланом 472. став 1. ЗКП-а; 3. је подносилац одустао од захтева; 4. нема законских разлога за понављање поступка; 5. су чињенице или докази на којима се захтев заснива већ били изнесени у ранијем захтеву за понављање поступка који је правноснажно одбијен; 6. чињенице или докази очигледно нису подобни да се на основу њих дозволи понављање кривичног поступка. Закон, у овом делу, не прописује могућност изјављивања правног лека на одлуке већа о захтеву за понављање кривичног поступка, али је пракса, у овом случају, створила утабан пут и стала на становиште да се странкама и у овим случајевима мора оставити право на изјављивање правног лека. Стога, против одлуке већа дозвољена је жалба вишем суду, у року од 3 дана, од дана пријема решења.

У пракси, најчешћи случај решавања по изјављеним захтевима за понављање кривичног поступка је одбацивање захтева из разлога да наведене чињенице или докази очигледно нису подобни да се на основу њих дозволи понављање кривичног поступка. У једном случају, осуђени је поднео захтев за понављање кривичног поступка у коме је навео да је пресуда којом је правноснажно осуђен заснована на лажном исказу сведока, против кога је поднео кривичну пријаву надлежном тужилаштву и да је у току предистражни поступак. Бранилац окривљеног је, у допуни захтева, навео да се окривљени у моменту извршења кривичног дела за које је осуђен, налазио у васпитно- поправном дому. Веће из члана 21. став 4. ЗКП је, у конкретном случају, нашло да чињеница да је осуђени поднео кривичну пријаву против сведока, на чијем лажном исказу се заснива пресуда којом је осуђен, није подобна да се на основу ње дозволи понављање кривичног поступка, с обзиром да кривични поступак још увек није ни покренут, а камоли окончан, у ком случају би, осуђени, овакве чињенице морао доказивати правноснажном судском пресудом којом је то лице оглашено кривим, на основу члана 472. став 3. ЗКП, то је веће одбацило захтев осуђеног за понављање кривичног поступка. Веће из члана 21. став 4. ЗКП је, такође, одбацило и захтев браниоца осуђеног, налазећи да бранилац у прилог својих навода, да се окривљени у време извршења кривичног дела налазио у васпитно-поправном дому, није доставио никакве доказе, самим тим ни та чињеница није била подобна да се на основу ње дозволи понављање кривичног поступка.

У другом случају, осуђени је поднео захтев за понављање кривичног поступка, у коме је оглашен кривим због извршења два кривична дела разбојништво у покушају из члана 206. став 1. у вези члана 30. КЗ и два кривична дела разбојништво из члана 206. став 1. КЗ, и осуђен је на казну затвора у трајању од пет година. У захтеву је навео да су се након правноснажности пресуде појавиле нове чињенице и нови докази, да он није извршио кривична дела за која је осуђен, да је до тих сазнања дошао на издржавању казне затвора, те је описно навео сведоке који би могли да сведоче да он није крив за извршење кривичних дела која су му стављена на терет. И у овом случају, по налажењу већа из члана 21. став 4. ЗКП, ради се о чињеницама које нису подобне да би се на основу њих дозволило понављање кривичног поступка, с обзиром на то да осуђени није поднео релевантне доказе, те да сви наводи, које је изнео у захтеву, су већ били предмет оцене другостепеног суда који је одбио жалбу окривљеног и потврдио првостепену пресуду, стога је веће одбацило овакав захтев осуђеног.

Кривичнованпретресно веће одбацило је захтев браниоца окривљеног, који је осуђен због извршења кривичног дела силовања на казну затвора у трајању од 10 година, који је тражио понављање кривичног поступка из разлога прописаних одредбом члана 473. став 1. тачка 3. и тачка 6. ЗКП, и у коме је навео да је потребно извести нове доказе, испитати нове сведоке, који имају сазнања о предметном догађају и да је потребно извести допунско вештачење. На крају је истакао да је извршена погрешна квалификација дела, те је радња извршења квалификована као силовање, а не као недозвољене полне радње, за коју би био надлежан основни суд. По налажењу већа, у конкретном случају, наведене чињенице на које се бранилац окривљеног позива нису подобне да би се на основу њих дозволило понављање кривичног поступка, а то из разлога је јер у току првостепеног поступка и у поступку по жалби потпуно и правилно утврђено чињенично стање, самим тим чињенице које су наведене као нове, по оцени Већа, не представљају нове чињенице те као такве очигледно нису подобне да би могле довести до одбијања оптужбе или ослобођења од оптужбе или осуде по блажем кривичном закону, односно блаже кривичне санкције, те да би се на основу истих дозволило понављање кривичног поступка, сходно одредби члана 473. став 1. тачка 3. и 6. ЗКП. Такође, по оцени Већа нема места понављању кривичног поступка ни из разлога наведених у захтеву, који се односе на погрешну квалификацију кривичног дела за које је окривљени правноснажно оглашен кривим, имајући у виду да је чињенично стање потпуно и правилно утврђено у току поступка, а затим на такво утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право, а што је све било предмет оцене и у жалбеном поступку.

5. Мериторно одлучивање о захтеву за понављање кривичног поступка

Дакле, ово су били случајеви у пракси када је одлучивање о захтеву окончано на првом кораку, доношењем решења о одбацивању захтева за понављање кривичног поступка. Други корак, у одлучивању већа, наступа, уколико након пријема захтева, Веће оцени да не постоји ниједан разлог за одбачај захтева за понављање кривичног поступка из члана 475. ЗКП. Наиме, ако суд не одбаци захтев за понављање кривичног поступка, доставиће препис захтева противној странци, која има право да у року од осам дана одговори на захтев. Када суду стигне одговор на захтев, или кад протекне рок за давање одговора, председник већа може одредити да се провере чињенице и прибаве докази на које се позива у захтеву и одговори на захтев. И на крају, последња фаза је да после спроведене провере, а ради се о кривичним делима за која се гони по службеној дужности, председник већа ће одредити да се списи доставе јавном тужиоцу, који је дужан да их без одлагања, а најкасније у року од 30 дана, врати са својим мишљењем. Кад спроведе наведене радње, суд ће на основу резултата провере решењем уважити или одбити захтев за понављање кривичног поступка. Законик, и у случају мериторног одлучивања по изјављеном захтеву, има правну празнину када је у питању могућност изјављивања жалбе против одлуке већа о усвајању или одбијању захтева. Став судске праксе је да против одлука већа по захтеву за понављање кривичног поступка је дозвољена жалба у року од 3 дана од дана пријема одлуке вишем суду.

У случајевима када се понављање дозвољава на основу одредбе члана 473. став 1. тачка 6. ЗКП, суд ће одредити да се одржи нови главни претрес и на том новом главном претресу ће се извести само докази од којих зависи одлука о врсти и мери кривичне санкције. Такође, и у поступку по ванредним правним лековима важи привилегија здруживања (beneficium cohaesionis), па тако ако суд нађе да разлози због којих је дозволио понављање кривичног поступка постоје и за неког од саоптужених који такав захтев није поднео, поступиће по службеној дужности као да је такав захтев поднет. И напослетку, ако суд нађе, имајући у виду поднесене доказе, да осуђени може у поновљеном поступку бити осуђен на такву казну да би се урачунавањем већ издржане казне имао пустити на слободу, или да може бити ослобођен од оптужбе, или да оптужба може бити одбијена, одредиће да се извршење пресуде одложи, односно прекине. Када решење којим се дозвољава понављање кривичног поступка постане правноснажно, обуставиће се извршење казне, али суд, може на предлог јавног тужиоца, одредити притвор, уколико постоје разлози за одређивање притвора из члана 211. ЗКП.

У судској пракси појавило се као спорно питање да ли у случају осуде за кривично дело недавање издржавања из члана 195. Кривичног законика, накнадно испуњење доспелих обавеза издржавања, након опозивања условне осуде и ступања на издржавање казне затвора, може бити разлог на основу кога би суд дозволио понављање кривичног поступка. Наиме, накнадно испуњавање наметнутих обавеза после правноснажности пресуде којом је опозвана условна осуда нема утицаја на раније донету судску одлуку. Држање осуђеног након ступања на издржавање казне затвора, у виду измирења доспелих обавеза на име издржавања, није од утицаја на доношење одлуке о понављању кривичног поступка, него може бити цењено приликом примене других института кривичног права и кривичнопроцесног права.

Својеврсна правна збрка, се догодила када је осуђени поднео захтев за понављање кривичног поступка, окончаног пресудом којом је оглашен кривим због извршења кривичног дела недавање издржавања и изречена му је условна осуда. Првостепеном пресудом је обавезан, и, да измири све доспеле обавезе издржавања и одређено је да ће се казна затвора одређена условном осудом извршити уколико у року од 3 месеца од правноснажности пресуде не измири доспеле обавезе издржавања. Како окривљени у остављеном року, ни у накнадно остављеном року, није измирио доспеле обавезе издржавања, покренут је поступак за опозивање условне осуде. Правноснажном пресудом окривљеном је опозвана условна осуда, након чега је ступио на издржавање казне затвора. Након ступања на издржавање, осуђени је измирио све доспеле обавезе издржавања, те је поднео захтев за понављање кривичног поступка, на основу члана 473. став 1. тачка 6. ЗКП, у коме је навео да је све обавезе измирио. Веће из члана 21. став 4. ЗКП суда који је судио у првом степену решењем је одбацило овакав захтев, образлажући да наведене чињенице нису очигледно подобне да би се на основу њих дозволило понављање кривичног поступка. Другостепени суд је, одлучујући по жалби осуђеног, укинуо решење већа првостепеног суда и предмет вратио на поновно одлучивање, указујући да је осуђени уз жалбу приложио и доказ о томе да је измирио све доспеле обавезе издржавања, након ступања на издржавање казне, те да та околност може представљати околност на основу које се може дозволити понављање кривичног поступка из члана 473. став 1. тачка 6. ЗКП. Поступајући по примедбама другостепеног суда, веће из члана 21. став 4. ЗКП, најпре, је доставило јавном тужиоцу захтев за понављање кривичног поступка, а након изјашњења јавног тужиоца, веће из члана 21. став 4. ЗКП је оценило да, у конкретном случају, не постоје разлози за понављање кривичног поступка, прописани одредбом члана 473. став 1. тачка 6. ЗКП, с обзиром да је наведеном одредбом прописано да суд може поновити кривични поступак завршен правноснажном пресудом само у корист окривљеног, ако се изнесу нове чињенице или поднесу нови докази којих није било када је изрицана казна затвора или суд за њих није знао иако су постојали, а они би очигледно довели до блаже кривичне санкције, па како осуђеном у првостепеном поступку није изречена казна затвора, него условна осуда, и како је условна осуда опозвана, јер, у остављеном року и у накнадно остављеном року, није измирио доспеле обавезе издржавања, и да је тек након ступања на издржавање казне затвора измирио доспеле обавезе на име издржавања, то по оцени већа накнадно испуњавање наметнутих обавеза после правноснажности пресуде којом је опозвана условна осуда нема утицаја на раније донету судску одлуку. Из изнетих разлога кривичнованпретресно веће је, у поновљеном поступку, одбило захтев осуђеног за понављање кривичног поступка као неоснован, а наведено решење је потврђено решењем већа другостепеног суда, које је првобитно укинуло решење којим је наведени захтев одбачен, управо указујући да у конкретном случају постоји разлог за понављање кривичног поступка.

6. Поступање суда у поновљеном кривичном поступку

Одредбом члана 478. ЗКП прописано је поступање суда у поновљеном поступку. Наиме, у поновљеном поступку суд није везан за решења која су донета у раније спроведеном поступку. У случају да дође до обуставе новог поступка до почетка главног претреса, суд ће у решењу којим обуставља поступак ставити ван снаге раније донету пресуду. На крају, ако у поновљеном поступку суд донесе нову пресуду, у погледу раније донете пресуде суд ће изрећи или да се раније пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази, или у казну коју одреди новом пресудом урачунаће окривљеном издржану казну, а ако је понављање кривичног поступка дозвољено само за неко кривично дело за које је био осуђен, изрећиће нову јединствену казну затвора. Приликом изрицања нове казне, суд је везан начелом reformatio in peius, односно пресуда се не сме изменити на штету окривљеног у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције.

7. Понављање кривичног поступка осуђеном у одсуству

ЗКП у одредбама чланова 479-481 посебно издваја и регулише поступање по захтевима за понављање поступка у случајевима када је окривљеном суђено у одсуству. Ratio legis дозвољавања могућности да се окривљеном, који је осуђен у одсуству, дозволи понављање кривичног поступка је омогућавање остваривања једног од основних права – права на одбрану. Окривљеном се, према одредбама ЗКП-а, може се судити у одсуству само када постоје нарочито оправдани разлози да му се суди иако је одсутан, под условом да је у бекству или није доступан државним органима. Јасно је да закон ограничава случајеве када је оправдано судити окривљеном у одсуству само на оне када се налази у бекству и када је недоступан државним органима, односно када постоје разлози да се окривљеном одреди притвор на основу члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП, јер таква одлука суда је један од највећих изузетака од правила да окривљени мора имати право на одбрану. Пре доношења решења којим се дозвољава да се окривљеном суду у одсуству, неопходно је да је суд предузео све мере из своје надлежности како би се обезбедило присуство окривљеног (наредба за довођење, одређивање притвора, расписивање потернице, међународне потернице). Уколико суд не успе да обезбеди присуство окривљеног, веће из члана 21. став 4. ЗКП доноси решење којим се одређује да се окривљеном суду у одсуству. Кривични поступак у коме је окривљени осуђен у одсуству поновиће се, и ван услова прописаних у члану 473. ЗКП, ако наступи могућност да се суђење спроведе у његовом присуству. Дакле, закон прописује два услова да би се омогућило понављање кривичног поступка осуђеном у одсуству: 1. да постоји могућност да му се суди у његовом присуству и 2. да окривљени или његов бранилац поднесу захтев за понављање кривичног поступка у року од шест месеци од дана наступања могућности да се окривљеном суду у његовом присуству. Ради се о објективном року, који почиње да тече од дана када су се стекли услови да се окривљеном суду у његовом присуству (нпр. од момента када је постао доступан државним органима Републике Србије, односно од дана лишења слободе). Ако овај рок протекне, дозвољено је понављање кривичног поступка само из разлога прописаних одредбом члана 473. ЗКП.

Када је реч о стварној и функционалној надлежности за одлучивање по захтеву за понављање кривичног поступка, у закону постоји правна празнина. Према мишљењу аутора овог текста, за одлучивање о захтеву за понављање кривичног поступка осуђеном у одсуству, треба применити одредбе које регулишу надлежност за одлучивање о захтеву за понављање кривичног поступка из разлога прописаних одредбом члана 473. ЗКП. Дакле, и у овом случају надлежност за одлучивање је на већу из члана 21. став 4. ЗКП суда који је раније донео одлуку у првом степену. Ако кривичнованпретресно веће нађе да постоје услови за понављање кривичног поступка, у решењу ће одредити да се окривљеном достави оптужница и решење о потврђивању оптужнице, уколико му нису достављени. Окривљеном се оваквим поступањем не оставља право да изјави одговор на оптужницу, нити ће се понављати поступак преиспитивања оптужнице.

Закон, надаље, прописује две забране. Прву, да се у поновљеном поступку не може поново саслушавати саучесник окривљеног, нити се може спроводити доказна радња суочењем са окривљеним, већ се окривљени може само упознати са садржином исказа саучесника, али се пресуда у поновљеном кривичном поступку не може искључиво или у одлучујучућој мери заснивати на таквом доказу. Друга забрана се односи на поштовање начела reformatio in peius, односно да се ни у овом случају пресуда не сме изменити на штету окривљеног у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције. Веће решењем може одбацити, усвојити или одбити захтев за понављање кривичног поступка, а у закону постоји правна празнина, у погледу остављања права на правни лек на решење већа, али пракса је овде прокрчила пут те је на одлуку већа дозвољена жалба, у року од 3 дана од дана пријема одлуке вишем суду.

У кривичној пракси наших судова, пажњу је свакако привукао случај у коме се поступак водио против четрнаесторице окривљених, којима се стављало на терет извршење кривичног дела тешко убиство у саизвршилаштву. Решењем истражног судије, с обзиром да је кривични поступак започео још у време примене старог Законика о кривичном поступку, против двојице окривљених одређен је притвор из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку и према истима је, на основу одредбе члана 566. Законика о кривичном поступку, донета наредба за расписивање потернице. Потом је према обојици окривљених донето решење кривичног ванпретресног већа, којим је одређено суђење у одсуству, с обзиром да су обојица у то време били у бекству и недоступни државним органима Републике Србије. У међувремену, донета је првостепена пресуда, која је преиначена пресудом другостепеног суда, којом је, касније, подносилац захтева за понављање кривичног поступка оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 14 година. Осуђени је, након пар година, екстрадиран Републици Србији, на основу решења о одређивању притвора и расписане међународне потернице, да би браниоци осуђеног, у законском року од шест месеци од наступања услова да се осуђеном поново суди у његовом присуству, поднели захтев за понављање кривичног поступка. Веће из члана 21. став 4. ЗКП је размотрило захтев, након прибављеног мишљења јавног тужиоца, који се сагласио да постоје услови за понављање кривичног поступка у смислу члана 479. у вези члана 480. став 1. ЗКП, и донело решење којим се дозвољава понављање кривичног поступка у односу на наведеног осуђеног. У поновљеном поступку, суд је ставио ван снаге раније донету пресуду, на основу члана 478. ЗКП, и донео нову пресуду којом га је огласио кривим и осудио на казну затвора у трајању од 12 година, водећи се при томе начелом reformatio in peius.

8. Закључак

Имајући у виду последице дозвољавања понављања кривичног поступка, потребно је изменама и допунама Законика о кривичном поступку, отклонити правне празнине и правне дилеме, на које је указано у овом раду. Наиме, најпре потребно је да буде јасно регулисано питање да ли се може дозволити понављање кривичног поступка и на штету окривљеног. Потом у изменама и допунама Законика, требало би законску одредбу проширити прописивањем могућности да се дозволи понављање кривичног поступка који је окончан решењем “које одговара пресуди”, у случајевима када су изрицане мере безбедности или решења која су донета на рочиштима за изрицање кривичне санкције, а све полазећи од закључка донетог на седници Кривичног одељења Врховног касационог суда, према коме је дозвољено понављање кривичног поступка и у случају окончања кривичног поступка правноснажним мериторним решењем које замењује пресуду. Од прецизније законске дефиниције да ли се кривични поступак може поновити и на штету окривљеног, зависи и опстанак одредбе Законика којом се прописује да се кривични поступак може поновити и у случају наступања застарелости или у случају акта амнестије и помиловања, што је у овом тренутку, према мишљењу аутора овог текста, у супротности са одредбом Законика којом је прописано да се кривични поступак може поновити искључиво и само у корист окривљеног. Напослетку, наведеним изменама Законика о кривичном поступку би, у сваком случају, морале претходити измене Устава Републике Србије, односно члана 34. став 4. и став 5. Републике Србије, као највишег општег правног акта једне државе, којим се гарантују и штите основна људска права и слободе. 

Напомене:

1. “Службени гласник РС“ бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014, у даљем тексту ЗКП

2. Члан 16., члан 226., члан 227., члан 228 ЗКП.

3. „Сл. лист СРЈ“ бр. 70/2001 и 68/2002 и „Службени гласник РС“ бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон и 72/2009)

4. Ibidem.

Аутор:  Јелена Динчић, мастер права, специјализована за област кривичног права