У породичном спору суд расправља и између осталог доноси одлуке о разводу, о поверавању малолетне деце, о мерама заштите од насиља у породици, а врло често и о лишењу родитељског права. Како се у јавности често нађу теме да заједница и институције, у овом случају полиција, суд и орган старатељства не стоје у довољној мери на располагању грађанима када је у питању заштита породице те се чују и вести да су се грађани узалудно обраћали ради ове заштите нудећи разне врсте доказа, у овом тексту ћемо се позабавити доказним средствима у породичном спору, са посебним освртом на доказивање пред судом када се ради о заштити права детета.

Наиме, права детета јамчи пре свих других прописа Устав Србије, којим је прописано да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости те да су деца су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања. Уставом се прокламује и право и дужност родитеља да издржавају, васпитавају и образују своју децу, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом. Надаље, Уставом се пружа посебна заштита породици, па је прокламовано да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом.

Породичним законом Републике Србије, када је у питању поступак у вези са породичним односима пре свега је прописана нарочита хитност поступка, ако се исти односи на дете или родитеља који врши родитељско право. У смислу наведеног, закон ради појашњења ове хитности регулише да се овај поступак има спровести по правилу на највише два рочишта, као и да се прво рочиште заказује  тако да се одржи у року од 15 дана од дана када су тужба или предлог примљени у суд, те да је другостепени суд дужан да донесе одлуку у року од 30 дана од дана када му је достављена жалба.

Дакле, прва дужност суда је хитност у поступању.

Када су у питању доказна средства, најважније не почетку истаћи истражно начело које је прописано Породичним законом. Наиме, у поступку у вези са породичним односима суд може утврђивати чињенице и када оне нису међу странкама спорне, а може и самостално истраживати чињенице које ниједна странка није изнела. Дакле, диспозиција странака која је у другој врсти спорова примарна, у овим поступцима је суспендована – истражним начелом.

Из наведеног следи да је дужност суда у ситуацијама у којима се ради о правима детета, да имајући у виду најбољи интерес детета, истражи и утврди све релевантне чињенице, без обзира да ли нека од странака предлаже извођење неког доказа, па чак и ако се странке томе противе.

Наиме, у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд је дужан да се руководи најбољим интересом детета. У смислу наведеног, ако суд процени да у спору за заштиту права детета или у спору за вршење односно лишење родитељског права дете као странка није заступано на одговарајући начин, дужан је да детету постави привременог заступника. Надаље, ако суд утврди да је у спору за заштиту права детета странка дете које је способно да формира своје мишљење, дужан је: – да се стара да дете благовремено добије сва обавештења која су му потребна; – да дозволи детету да непосредно изрази своје мишљење и да мишљењу детета посвети дужну пажњу у складу са годинама и зрелошћу детета, као и – да мишљење детета утврди на начин и на месту које је у складу са његовим годинама и зрелошћу, осим ако би то очигледно било у супротности са најбољим интересом детета.

Породичним законом је прописано да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета. Најбољи интерес детета је тако најважнији принцип који произилази из Конвенције о правима детета и представља правни стандард о коме се првенствено води рачуна када се одлучује о заштити права и интереса детета. Најбољи интерес детета цени се према околностима сваког конкретног случаја, а елементи процене су, између осталог, узраст и пол детета, његове жеље и осећања с обзиром на узраст и зрелост, потребе детета (васпитне, у вези становања, исхране, одевања, здравствене бриге, образовања и др.) и способност родитеља да задовољи утврђене потребе детета. И према ставу судске праксе, ради заштите најбољег интереса детета, Породични закон прописује истражно начело у поступцима у вези са породичним односима, које суд треба да примењује у највећој мери, управо ради доношења одлуке која је у најбољем интересу детета.

У судској пракси која преовлађује у Републици Србији, судови се најчешће одлучују, јер их на то и закон обавезује, да одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, заснивају на налазу и стручном мишљењу органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима.

Међутим, закон прецизно прописује која врста доказних средстава је дозвољена у судском постуку, па је доказивање могуће на основу – увиђаја, – исправе, – исказа сведока и парничних странака и на основу експертског мишљења – вештачења.

Увиђај се врши од стране самог суда, ако је за утврђивање неке чињенице или за разјашњење неке околности потребно непосредно опажање суда, а увиђај може да се врши и уз учествовање вештака, ако је суду приликом увиђаја потребна стручна помоћ. Надаље, доказивање се врши уз помоћ исправа и то на основу исправе коју је у прописаном облику издао надлежни државни и други орган у границама својих овлашћења, као и исправе коју је у таквом облику издала, у вршењу јавних овлашћења, друга организација или лице (јавна исправа), чиме се  доказује истинитост онога што се у њој потврђује или одређује. Доказну снагу у смислу наведеног има и друга исправа која је посебним прописима у погледу доказне снаге изједначена са јавним исправама. Међутим, дозвољено је да се доказује да су у јавној исправи неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена, а ако суд посумња у аутентичност исправе, може да затражи да се о томе изјасни орган који такву исправу издаје. Суд утврђује битне чињенице и на основу исказа парничних странака, као и на основу исказа сведока, а као сведоци могу да се саслушавају само лица која су способна да дају обавештења о чињеницама које се доказују. На крају, суд ће да изведе доказ вештачењем ако је ради утврђивања или разјашњења неке чињенице потребно стручно знање којим суд не располаже.

Међутим, осим што се доказна снага не признаје на пример видео или аудио снимцима који ових дана често круже по интернету, као доказ о извршеном насиљу, што је и разумљиво јер је могућност монтаже и злоупотребе велика, у породичном спору суд ће у складу са истражним начелом, чак и кад странке у поступку исто не предлажу, најпре да прибегне доказивању уз помоћ експертског мишљења – вештачења. Ово стога што и сам закон прописује дужност суда да пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима.

Наиме, уколико је потребно да се прибави извештај здравствене установе – лекара где се лече родитељи или деца, школе или обданишта – директора, психолога, наставника, васпитача, које деца похађају и сличних установа, суд их по правилу неће прибављати сам, већ ће наложити органу старатељства (социјалним службама) да прибаве ове извештаје са територије своје месне надлежности.

Исто ће по правилу бити случај ако је суду потребан стручни извештај о породичној средини, родитељима и другим сродницима у породици у којој живе деца. Суд ће и овај извештај затражити од органа старатељства или тима вештака. Ово стога што суд не располаже знањима којима располажу експерти из круга психолога, педагога и социјалних радника, а по потреби и психијатара. Ови тимови суду треба да дају одговор на питање који од два родитеља је подобнији да му буду поверена деца, уколико оба родитеља имају очуване родитељске компетенције, као и мотивацију да се старају о деци, а уколико неки од родитеља или оба нису подобни за вршење родитељског права, то треба да буде образложено у стручном извештају. Такође, врло важно питање када је у питању насиље у породици, на које такође одговор дају стручни људи, јесте разјашњење облика контроле и манифестације моћи над члановима породице, уколико је иста испољена, имајући у виду нулту толеранцију на насиље, која је стандард у судској пракси.

Након ове анализе, ако се вратимо на законом прописану хитност у поступању суда у породичном спору и ако имамо у виду да је законом прописана дужност суда да пре доношења одлуке прибави стручно мишљење, долазимо до закључка да ће дужина поступка заправо зависити од брзине поступања социјалних служби, а ако конкретан случај захтева вештачење неке друге установе која у свом тиму има и психијатра, дужина поступка ће зависити и од дужине вештачења. Ако странке у поступку имају примедбе на стручност или извештај тима вештака, оне су слободне да предложе друго вештачење, а неретко ће бити одређено и треће. Актуелно, имајући у виду број судија, као и капацитете социјалних служби у односу на број становника и повећан број развода те пораст појаве насиља у породици, јасно је да у том погледу постоји проблем који је потребно решити повећањем капацитета државе која мора да се стара о овим поступцима.

Међутим, постоји још један приступ, односно угао гледишта за који нам се чини да је занемарен. Ако се запитамо ко суштински руководи дужином трајања поступка, поредећи више чинилаца лако ћемо доћи до закључка да су то саме странке у поступку, у овом случају супружници који су пред разводом. Може ли закон да пропише сваку животну ситуацију? Чини нам се да је едукација становништва у приличном застоју у односу на дословно револуционарне промене које је донео Породични закон још 2005. године.

Наиме, релевантни институти и компетентни стручњаци су изузетно мало заступљени у медијима, а ако се о неком сегменту породичног спора и води стручна расправа, углавном се позивају гости недовољних компетенција. Сами новинари у својој писаној речи или другој врсти обраћања неретко родитељима сугеришу да суд приликом развода „додељује“ децу неком од супружника, уместо да врше правилну едукацију да се деца од стране суда поверавају ради вршења родитељског права, а да права другог родитеља тиме не престају када су у питању најважније одлуке око деце.

Погрешно се у јавности перцепира да издржавање детета сме да зависи од виђања детета од стране родитеља са којим дете не живи, као и обрнуто, да виђање детета сме да се условљава редовношћу издржавања. Ово стога што је најбољи интерес малолетног детета да одржава односе и са родитељем са којим не живи, као што његов најбољи интерес јесте и да га издржавају родитељи. Али та два интереса не смеју бити условљавана један другим. И на крају, никако не треба изгубити из вида да је Породичним законом прописано искључење јавности у поступку у вези са породичним односима те да подаци из судских списа спадају у службену тајну, коју су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни. Ово значи да није дозвољена злоупотреба интереса малолетне деце у било ком медијском смислу, а понајмање ради подилажења ниским поривима што актуелно чине „ријалити“ телевизијски формати. Дакле, едукација о правима и обавезама на првом месту, како би сваки грађанин знао да је хитност у поступању прописана у интересу пре свега малолетне деце, а потом и самих странака у поступку.

Уместо закључка, и у нашој држави у породичном спору доказна средства су прописана у складу са свим цивилизацијским стандардима, само је потребно придржавати се стандарда у свим професијама, како би и брига о породици достигла стандард који прописује Устав Србије, ратификоване конвенције и сам Породични закон.

Аутор: адвокат Мирјана Милић Дрвеница