„Ако двојица или више њих једнака права имају, морају се иста тако употребљавати, да једно поред другога и сва скупа у целости опстати могу. Ако то није могуће, онда по количини једно другом треба да попушта; ако ли и тако не би могуће било, онда мање већем попустити мора.“

Српски грађански законик

I

1. На основу Уницефове анализе законодавства Републике Србије из перспективе права детета (2010-2011), у Србији су тренутно у преко 80 закона прецизирана права малолетника, са тенденцијом квалитативног и квантитативног повећања. Ова импресивна бројка указује на то да је законодавни оквир за разноврсну заштиту малолетних лица и више него задовољавајући. Међутим, иако се поштовање права малолетника спроводи у судским и, евентуално, управним поступцима, са аспекта заштите права личности малолетника, стање „на терену“, одн. у јавности, је и више него забрињавајуће.
Наиме, иако малолетна лица уживају посебну заштиту законом прописаном забраном препознатљивости малолетника у информацији која је подесна да повреди његово право или интерес, у последње време се уочава тренд све грубљег кршења поменуте норме. Сензационалистичке он-лине вести, које у епицентар стављају малолетна лица (било у својству оштећених, осумњичених или оптужених), на начин да апсолутно сви из шире заједнице истих могу са лакоћом да препознају о којим лицима се тачно ради (наведена пуна имена и презимена родитеља, називи основних или средњих школа које та лица похађају, место пребивалишта и остали детаљни подаци, уз приложене „замућене“ фотографије малолетника и слично), уз садржај који детаљно износи личне и породичне прилике малолетних лица на које се односи информација, већ извесно време преплављују насловне стране.
Опште је познато да се изношење таквих информација у ширу (он-лине) јавност може третирати као напад на лична добра малолетника, као што су углед и част, и који напад може да проузрокује нематеријалну штету која се испољава у поремећају психичке равнотеже личности малолетника и нормалног душевног стања, због чега малолетник може да трпи душевне болове јаког интензитета. Малолетник, чије се одређене радње или трпљења у он-лине медијима објаве, па затим у великом броју „шерују“ одн. он-лине дистрибуирају, уз обавезан пратећи „воx попули“ у виду објављених коментара грађана на вест (а који коментари су већином лични (негативни) вредносни судови о личностима и понашањима субјеката информације), је принуђен да поднесе и изнесе притисак који, обично, тешко подносе и пунолетна, зрела лица.
Овакво отварање „јавне расправе“ о неком конкретном случају, често оштећеном малолетнику и његовој породици наноси више штете него сам предметни догађај, с обзиром да „јавност“ некако увек закључи да постоји известан степен провокације одн. кривице оштећеног и стога заслужене казне. Читајући такве коментаре, оштећени малолетник и његова породица, осим што изнова преживљавају стрес због претрпелог догађаја и неразумевања у вези са тим, доживљавају и незаслужени и ничим изазвани напад наводне „непристрасне јавности“.
Такође, опште је познато да учестало пласирање сензационалистичких вести у вези са проблематичним понашањем малолетних лица, може имати криминогени карактер код младих јер подиже праг толеранције на неприхватљиве друштвене појаве док, истовремено, због хроничне изложености непријатностима, снижава емпатију и етичке принципе.
И на крају, али не и најмање важно, опште је познато да, на тај начин, у великом броју случајева долази до кршења начела претпоставке невиности а које начело би требало да буде неприкосновено, посебно када су у питању малолетна лица.
Предлог би, у вези са изнетим, био да се, за почетак, забрани могућност остављања коментара испод вести које изазивају узнемирење јавности а односе се на радње, стања и трпљења малолетних лица.
2. У вези са горе наведеним, чини се да се у модерном друштву, у коме у одређеним срединама (као што је малолетничка популација) утицај интернета има кључну улогу у развоју, еманципацији и партиципацији, примена одређених начела и принципа мора изнова размотрити и, евентуално, ревидирати.
Наиме, када су права личности малолетника у питању ( у која спадају право на приватност и породични мир, право на част и углед), у случају постојања колизије са неким другим зајемченим правом, иста би требало да буду права првог реда која ће ограничити сва остала. Дакле, уобичајени принцип правичне равнотеже људских права и слобода, по којем би се тежило да се „свако право у сукобу оствари колико год је могуће“, не би требало доследно да се примењује када су права малолетника у питању.

У том смислу, правила о слободи медија (а која су установљена у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода), иако су, неспорно, цивилизацијска тековина и од изузетне важности за демократско друштво, се морају и фактички ограничити у корист права личности малолетника, у већој мери него што је то сада случај.
Начелно посматрано, решење сукоба права и слобода медија и других права се постиже „на начин прописане обавезности: пристанка субјекта информације, легитимности информације, пропорционалности информације.“ Међутим, када су у питању малолетници: пристанак малолетника на објављивање информације ни није прецизно законом регулисан (у његово име то, често и бесправно, чине његови родитељи или старатељи) а принцип пропорционалности се често не може применити јер се не уочава на који начин изношење личних и приватних детаља у вези са малолетним субјектима информације служи остварењу оправданог интереса који претеже над интересом тог конкретног малолетног лица. С тим у вези, јасно је да информације о догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, одн. информације о порасту одређених нежељених друштвених појава (а које јесу питања од јавног значаја) се могу и морају изнети на начин који не вређа и не угрожава лична добра малолетника и њихових породица.
Уосталом, одредбом члана 46 Устава РС је прописано да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
Такође, потребно је имати у виду да је информација подобна за објављивање само ако је прикупљена уз одређени степен пажње, примерен околностима. Уставни и законодавни оквир, када су малолетници и њихова права у питању, јасно налаже да се сви поступци који се односе на малолетна лица спроводе применом правила посебних начела (тајност података и искључење јавности), те, стога, произилази закључак да је поменути неопходни степен пажње новинара, уредника и осталих лица која пласирају информације у вези са малолетницима, подигнут на виши ниво од уобичајеног новинарског стандарда.
3. Питање које је потребно посебно размотрити је наступање штете код малолетника због објављене информације, с обзиром на специфичности личности малолетних лица. Имајући у виду да се част дефинише као субјективна категорија одн. као мишљење које лице има о себи у односу на друштвену средину чије је вредности прихватио, а да се углед дефинише као објективна категорија одн. као мишљење које средина и јавно мњење има о тој конкретној личности, до наступања секундарне штете код малолетника обично долази знатно касније, након истека рока за тужбу. Заједница у којој се малолетници налазе, а у односу на коју формирају мишљење о себи и која, пак, формира мишљење о њима, подлеже одређеним сопственим вредностима која често одударају од вредности заједнице одраслих. Тако се дешава да, у акутној фази медијског експонирања, малолетник и његова средина на погрешан начин доживљавају чињенично стање (уз одређену дозу уживања у популарности, без обзира на чему се она заснива) а да тек доста касније, након одрастања и сазревања и изласка из, евентуалне, адолесцентске кризе, наступи реално и субјективно суочавање са последицама критичног догађаја и објављивања информација у вези са истим.
Предлог би био да се продуже рокови застарелости код накнаде штете у случајевима када оштећени у време радње штетника није навршио 21 год. живота.
4. При сакупљању и дистрибуцији од стране медија информација у вези са догађајима у којима су учесници малолетна лица, велику улогу и учешће имају родитељи и наставници. Чини се да су другопоменути на бољи начин схватили и реализовали своју обавезу у заштити приватности малолетника јер скоро увек су родитељи ти који су пласирањем у јавност приватних информација о сопственој деци, у подразумевано доброј намери, заправо угрозили права те исте сопствене деце коју желе да заштите. Иако би се „кривица“ родитеља могла блаже ценити због смањене урачунљивости изазване околностима критичног догађаја а посебно имајући у виду да је основни узрок такве реакције родитеља заправо неповерење у надлежне органе (што изискује засебну анализу), одређене едукативне мере се ипак превентивно морају применити, ради заштите права малолетника.
С тим у вези, предлог би био да, након пријаве догађаја надлежним органима, орган поступка родитељима малолетника (било да је малолетник у својству оштећеног или окривљеног) упути препоруку са обавезујућим карактером у вези са њиховим евентуалним изјавама медијима.

II

Посебан опрез и примену највишег степена новинарске етике и стандарда захтева извештавање у вези са кривичним делом Обљуба са дететом из чл.180 КЗ.
С обзиром да ово дело има посебан, повишен, степен друштвене опасности јер се инкриминација односи на девијантна понашања и с обзиром да је пасивни субјекат дете а заштитни објекат начелно право на сексуално опредељење (које се детету, лицу млађем од 14 год., због психофизичке незрелости не може признати, па отуда и инкриминација), разумљив је и оправдан интерес јавности у вези са тим.
Међутим, иако се изношењем информација о неком конкретном случају у вези са предметним делом заправо указује на неопходну заштиту високих друштвених вредности, апсолутно је неспорно да заштита приватности малолетника, посебно оштећених, принципијелно мора да претеже у односу на све остало. Објављивање фотографија и података оштећених испод таблоидних, саблажњавајућих, наслова је недопустиво јер, дугорочно посматрано, код одређених малолетних лица може проузроковати већу последицу и нанети већи степен душевног бола од саме радње извршења кривичног дела. Наиме, да би постојало ово кривично дело (а не неко друго) потребно је да не постоји сила или квалификована претња одн. да се обљуба врши уз „пристанак“ оштећеног лица а који, у сваком случају, није ваљан, одн. пристанак заправо ни не постоји. Међутим, само јавно расправљање о томе да ли је неко конкретно дете, узраста од 12 или 13 год., наводно добровољно ступило у интимне односе са извршиоцем, изазива код тог детета и његове породице осећај срамоте и потребу за правдањем, посебно у срединама где постоје одређене (строге) обичајне моралне норме. Неретко се дешава да дете, након таквог експонирања, од стране породице и уже заједнице буде и додатно санкционисано одн. кажњено, на посредан или непосредан начин.
Основно настојање свих би требало да буде усмерено ка управо обрнутом циљу – да се на сваки начин заштити идентитет и достојанство оштећеног детета, да му се помогне да психофизички превазиђе догађај а да се начелно питање последица раног ступања у сексуалне односе (које последице, начелно посматрано, могу постојати) остави за период када прође колективни и индивидуални породични стрес и траума.
Такође, у вези са извршиоцима предметног дела, постоје одређене правне специфичности које, у случају да нису на исправан начин презентоване, лаичка јавност може погрешно да схвати. Наиме, извршилац дела може бити било које лице (дакле, и малолетник и млађи пунолетник) а предвиђено је и да се неће казнити за дело учинилац, ако између њега и детета не постоји значајнија разлика у њиховој душевној и телесној зрелости (став 4). У том смислу, када су у питању извршиоци који су млађи од 21 год. а посебно ако су припадници одређених, осетљивих, група, међу којима у односу на предметно дело често постоји и правна заблуда, не уочава се интерес јавности да уопште буде обавештена о постојању основане сумње да је извршено дело, с обзиром да ће се тек у наступајућем поступку вештачити и утврђивати да ли су се испунили услови за примену става 4 чл. 180 КЗ.
У случајевима када су ти услови испуњени, а претходно је дошло до медијске и друштвене сатанизације, малолетни извршилац може да трпи дугорочне последице, без обзира што, кривичноправно посматрано, његове радње нису ни биле противправне.

 
Аутор: адвокат Невена Фирст, Београд

Чланак је први пут објављен на сајту boljaadvokatura.com дана 14.10.2016. године