КАКО ОСТАЈЕМО БЕЗ ПРАВА НА ОДБРАНУ


Провокативан наслов који се односи на само један од многих промашаја у последњем Законику о кривичном поступку, који је по мени један од тренутно нерешивих проблема одбране у кривичним поступцима.

Покушаћу да објасним једну кривично правну ситуацију са којом се све чешће срећем захваљујући примени одредаба Законика о кривичном поступку које се односе на споразум о признању кривичног дела и одредаба које се односе на упознавање са садржином списа читањем истих, без могућности да се даваоци тих исказа испитају или саслушају на главном претресу,како би се њихови искази проверили.

У пракси то изгледа овако:
Један саокривљени закључује Споразум о признању крив. дела, где терети другог саокривљеног.
 Други саокривљени по одредбама ЗКП има право да прикупља и предлаже извођење доказа, између осталог и да испитује сведоке, односно поставља питања саокривљенима.
 Међутим, како је у односу на првог саокривљеног кривични поступак завршен, правноснажно окончан, Суд се држи одредбе чл. 406. ст. 1. т. 5. ЗКП, где исказ из овог, сада окончаног предмета у односу на окривљеног који је закључио Споразум, Суд чита на главном претресу који се води против другог саокривљеног. 
И сада долазимо до кључног питања које се односи на право на одбрану и права која проистичу из овога права.
Врховни касациони суд је на становишту да једна особа не може имати и својство сведока и својство окривљеног, па самим тим одбрана нема могућност да након што је поступак окончан, испита у својству сведока саокривљеног који је закључио Споразум , али нема могућност ни да га испита као саокривљеног, пошто је поступак у односу на њега окончан.

Као што је познато, одбрани једног окривљеног се у истрази не дозвољава да присуствује саслушању другог саокривљеног, тако да ни у овој фази поступка не постоји могућност да се утиче на исказ саокривљеног кроз проверу истог.

 Правна празнина, намерна или не намерна, доводи одбрану у неравноправан положај, а Суду дозвољава да „линијом мањег отпора“ дође до одлуке коју ће потврдити неки виши суд.

Оваква одредба омогућује тужилаштвима да врло лако након признања једног саокривљеног дођу и до осуђујуће пресуде у односу на саокривљене, и ако би Споразум, као нека врста уговора између тужилаштва и окривљеног морао да се односи искључиво на ове две стране, а не и на трећу.

Међутим, Суд прихвата да се у крив. поступку против окривљеног који не жели Споразум, користи како исказ из истраге, тако и пресуда на основу споразума о признању крив. дела, а одбрана може само да посматра како поред ње „пролазе возови“, без могућности било каквог утицаја на одлуку Суда.

Судовима је омогућено да скраћеним путем дођу до „законите одлуке“ у кривичном поступку, не узимајући у обзир одредбе које се односе на начело непосредности извођења доказа, начело контрадикторности вођења кривичног поступка, а што води повреди права на одбрану окривљеног, које се огледа у повреди конкретних одредби предвиђених у чл. 15. ст. 3. ЗКП, чл. 68. ст. 1. т. 9. ЗКП и чл. 389. ст. 1. т. 3. ЗКП.

Овакав став је нејасан, обзиром да у пракси имамо велики број предмета где су саизвршиоци малолетно и пунолетно лице, где се воде одвојени поступци и често се један поступак правноснажно оконча, а у другом поступку се саизвршилац појављује као сведок.

Оваква забрана да се кроз испитивање сведока или саслушање саокривљеног провери његов исказ производи неизрециве последице по одбрану, а пре свега кроз донете осуђујуће пресуде, посебно што је свима јасно да се споразум о признању кривичног дела управо и закључује да би окривљени исходовао повољнију пресуду, док је саокривљени у другом плану, практично кажњен што и он није пристао на споразум. 
 
Овај проблем је уочен од стране комисије за праћење примене и спровођења новог Законика о кривичном поступку која у свом извештају о раду за период од 04.11.2013. до 31.01.2014. године са закључцима указује да проблем постоји, да преовлађује мишљење да једно лице не може имати два својства у вези истог кривично правног догађаја, међутим поводом овакве ситуације су мишљења међу судијама Апелационог суда у Београду различита, што је комисија и констатовала као проблем законске неусаглашености.
У сваком случају, време пролази, људи бивају осуђени без да су имали могућност да се бране и одбране.

Покушавајући да дођем до решења поднео сам и Захтев за заштиту законитости Врховном касационом суду, али сам добио решење којим се захтев одбацује као недозвољен, обзиром да ограничење права на одбрану не спада у разлоге због чега се може поднети захтев за заштиту законитости.

У овом законском хаосу у коме смо се нашли, ово је само једна цртица, али која угрожава једно од најважнијих права цивилизованог друштва.
 Највише ме плаши што се ове одредбе миксају и преписују из законских решења тзв. „демократског запада“ који прокламује између осталих и право на одбрану, а потом на перфидан начин ово право ускраћују.

Аутор: Адвокат Бошко Арсенијевић, Нови Сад

2 коментара

Додајте ваш
  1. 1
    Минтекс

    Imam jedno pitanje, ukoliko je u odnosu na jednog saokrivljenog postupak okončan, sa okončanjem postupka formalno on više nije okrivljeni, zašto ne bi mogao da se sasluša kao običan svedok?

  2. 2
    адвокат Радовановић Мирко

    Poštovani kolega Arsenijeviću,

    Celokupan Vaš tekst je istina, samo istina i ništa osim istine. NAŽALOST!!! No krivična materija je samo jedna glava troglave aždaje zvano pravo, koju pored krivične materije, čine i građanska materija i upravna materija. Ne znam koliko se bavie ovim drugim dvema materijama, ali za razliku od krivičnog prava, gde postoje koliko-toliko jasne i ne dvosmislene norme, u materiji građanskog i upravnog prava, norme su sastavljene tako da se mogu tumačiti, ne na dva naina, već na sto dva načina. Krivičnom materijom predviđena tzv. ultimativna, krajnja zaštita nekog dobra-prava i to onda kada upravna ili građanska materija ili ne mogu da zaštite ili nemaju svoje mehanizme zaštite. Upravo iz tog razloga, što krivična materija (pravo) pruža tu „konačnu“ zaštitu, to je i zastupljnija u medijima, od same građanske ili upravne. Ne treba smetnuti sa uma činjenicu da su sve tri grane prava krivična, građanska i upravna formirane upravo sa ciljem zaštite osnovnih ljudskih prava i načela i da sve tri grane prava trebaju podjednako da budu zastupljene u odbrani.
    Sve dok nam zakone pišu oni koji su prošli pored nekog pravnog fakulteta, a da pritom i ne znaju da je to zgrada pravnog fakulteta i sve dok 99% studenata pravnih fakulteta po završenom pravnom fakultetu su pravnički nepismeni, nama će biti ovako kako ste poštovani kolega zaključili na kraju svoga teksta.

Оставите одговор на адвокат Радовановић Мирко Одустани од одговора


CAPTCHA Image
Reload Image